CicikatoR :o)

Feeling good today

2008-11-08T22:18:00.000+01:00

I may have found a way for making my days more productive. Out of the blue I played some Bach today, then switched to some violin concerts and a sudden streak of energy started flowing through my body and mind.
Even though I, as usual, got up very late, in few hours I managed to finish some things I've been postponing for quite a while, and some people were depending on me.

Good mood brought few other decisions, some put in effect as of today, some yet to be put in effect.

First one is keeping up with how I start my day, I wish every day would be like this.

Second one... ehh, those that know me personally will laugh their asses off - I've started running today. My condition sucks and this first day was pathetic. I've chosen a running program which basically comes down to lots of fast walking and short running breaks in between and over weeks running time should gradually increase. Every beginning is hard, but after the second one minute round of running, when I started feeling drops of sweat running down my back and belly, I felt content and happy. The feeling carried on even on the way back home with tremble and buzz in my legs that haven't ran for years (except for buses).

What's definite, my good habit of walking a lot, far and swift is NOTHING compared to running or any other more serious physical activity. I can walk for hours, tens of kilometers but I can't run for longer than a minute. For those that know of this habit of mine and in a way admire it... think about your body for a moment, it may look strong and healthy, but, believe me, it's not.

Plan for tomorrow is only a serious walk and some exercise, then on Monday - I run again. Hopefully I'll stay on track and keep up with this, even with worse weather and cold coming to our city.

Poverenje

2008-04-30T18:14:00.000+02:00

I malo ljubavi :o)

Inače na mojoj terasi. Ima i jedno malo belo jaje :o)

A kako nazad na naslovnu?

2008-04-23T22:24:00.000+02:00

Holly Rabbit mi je sinoć skrenuo pažnju da sam uklanjanjem zaglavlja uklonila i link za povratak na "naslovnu" stranu bloga...

Privremeno, link je dodat sa desne strane.

Smejala sam se kao luda na brašno kad sam shvatila šta sam uradila :o)

97 minuta...

2008-04-21T15:40:00.000+02:00

... u društvu punog Meseca, od Trga Republike do kuće. Peške, naravno.

7 minuta od Trga do početka Brankovog mosta. Bilo je prohladno a vazduh vlažan i nije mi prijalo što imam jedan sloj odeće manje na sebi. Valjda nisam planirala da se vraćam kući peške. Na sredini mosta jedan par je demonstrirao kako je proleće uticalo na njih. Obično stanem na sredini, pogledam levo i desno u pokušaju da precizno odmerim da li sam tačno na sredini i zastanem na par minuta, popušim cigaretu gladajući kako se Sava lenjo provlači ispod mosta ka Ušću i Dunavu. Ovog puta nisam. Nisam htela da ometam taj par.

U ušima Placebo, potpuno drugačiji nego do sad. Slušala sam muziku, pevala u pola glasa ali nijednu rečenicu više nisam doživljavala lično. Projekcije su nestale, verovatno i pre tog trenutka ali sam tek sada uspela da primetim olakšanje.

Na mestu gde se ograda Brankovog mosta završava skrenula sam desno ka livadi ne bih li makar malo skratila inače predugačak put do kuće. Nije mi teško... volim da hodam, ali ponekad je toliko dosadno, izgleda kao da nema kraja. S obzirom da je bila subota uveče automobili su, iako je bilo skoro 3 ujutru, i dalje tutnjali pored mene.

Trava je bila mokra, nabujala od aprilske kiše. I patike i pantalone su se pokvasili a ja sam se osećala kao dete. Bezbrižno.

Najdosadniji deo puta, pravac pored bivšeg SIV-a bio je potpuno drugačiji. Drvored je napravio zeleni tunel, mirisale su tek procvetale lipe a ni šumarak sa desne strane me nije plašio mrakom već je savršeno upotpunio sliku koja mi je pred očima.

Na trenutak mi nije bilo jasno šta mi se dešava. Sad znam.

Najzad slobodna.

Je l' deluje?

2008-03-18T00:23:00.000+01:00

Natty me je 'naterala' na ovo :o)

Mislim da deluje :o)

Rano proleće...

2008-03-06T02:54:00.000+01:00

... uzrok je ulasku bloga u tranziciju, do daljenjeg :o)

Spam

2008-02-29T18:48:00.001+01:00

Ulepšajte Inbox nekome ko vas nervira:

Spam Your Enemies

Iskupljenje ne postoji

2008-02-10T16:32:00.000+01:00

Svi smo nekada nekog povredili. Radila sam to i namerno, kada su relacije sa pojedincima postajale suviše teške, kada su ugrožavale moju emotivnu stabilnost, nekakav napredak, kada su se kosile sa onim što želim. To su sebične ali često racionalne odluke, dobre i za mene i za drugu stranu iako to na prvi pogled tako ne izgleda, ali treba snage da se situacija sagleda objektivno i da se donese ispravan sud. Tada postoji opravdanje i čini nam se da je obećanje samome sebi da nećemo nikada dozvoliti da stvari odu u pogrešnom smeru po sve učesnike dovoljno da budemo čisti pred Bogom, ili koju god nevidljivu silu smatrate odgovornom za ravnotežu u prirodi.

Ali šta je sa greškama, osim što svi grešimo?

Zaokružujem godinu dana grešaka jednom, potpuno nepredvidivom, poteklom iz nekakvog provoda, iz zezanja, slučajna greška, u teoriji merenja još nazvana 'grubom greškom'.
I jeste gruba, prema onome ko će najviše od nje patiti. Gde je bila kontrola? Ne znam, nisam znala ni koliko je sati.

I šta? Osećam se glupo, nepromišljeno, prazno i potpuno neopravdavajuće. Ne postoji način da sebi obećam da neću ponoviti slučajnu grešku, ma koja da je situacija u pitanju. Znam ja da sam brljiva. Čitavog života sam bila u stanju da zabrljam jednostavne stvari na najgluplji mogući način. Reći 'žao mi je' čak i kada to osećamo poslednjim atomom tela nije ni izbliza dovoljno. Cveće pokriva grobove, da, ali živi imaju malo drugačiji pogled na stvari.

I iz svake greške izgubim mnogo. Najčešće jedno celo ljudsko biće mora da ode iz mog života. Ne može valjda doveka da se traži od ljudi da prihvate moju konstantnu bezbrižnost?

Verovatno da ne može. I ubistvo iz nehata je ubistvo a za smrt ne postoji iskupljenje. Grešna sam. I nijednu od grešaka ne mogu da ispravim.

Još jedan januar

2008-01-06T16:33:00.000+01:00

Mislim se već nekoliko dana o tome šta i da li uopšte nešto da napišem povodom ove promene datuma od pre par dana. Nekako 2007. nije zaslužila da bude pomenuta više nego što već jeste, a za 2008. nisam sigurna šta da poželim i sebi i drugima.

Pred 2006tu sam bila očigledno zaljubljena i puna optimizma, pa je i čestitka sa ovog bloga bila slatka i pomalo patetična. U 2007u sam ušla konstruktivno a godina je na kraju ispala destruktivna :(

Sada ne znam šta da kažem ni čemu da se nadam. Nisam ni očekivala niti dorasla bilo čemu što se desilo prošle godine, iako sam ipak preživela, mada ne znam kako. Drago mi je što je gotova, tako mi je drago... Kada sam se 31og pela uz stepenice do stana u kome sam sa omanjom ekipom dočekala Novu Godinu, činilo mi se da sam na svakom spratu ostavila po jedan deo tereta koji sam nosila čitave prošle godine i bivalo mi je sve lakše da dišem... Tako je dobro što je 2007ma gotova...

Kada je 1og u sedam ujutru počeo da pada i sneg, sve je izgledalo ispravno, iako melanholična negde je bilo i neko zrno optimizma. Možda ipak bude bolje?

Izgubila sam rukavice sinoć. Obe. One iste koje gubim i pronalazim čitave prošle godine.

I šta sad to treba da znači?

Srećna vam Nova!

XKCD

2007-12-21T13:45:00.000+01:00

A webcomic of romance,
sarcasm, math, and language.

Sneg :o) (palac i Bitlsi)

2007-12-16T18:58:00.000+01:00

Smajlić iz naslova deifinitivno znači da me je sneg strašno obradovao iako sam prilično svesna da je u ovom gradu bolje da ga nema. Višednevno slušanje Bitlsa može doprineti istom ekstatičnom raspoloženju pa kada su se dva uticaja spojila dete koje vam ovo priča je drugi put iščašilo isti palac posle samo dve nedelje od prve dislokacije.

Kako je do toga došlo prvi put i nije tako važno, ali u tom sam trenutku pomislila da je hrskavica otišla u ... khm, khm, otišla. Međutim, jedan nagli cim vratio je zglob na mesto a narednih dana sam se čudila koliko je zapravo upotreba palca neophodna. Bol bi svaki put lupio novu reckicu.

Da malo belog praha koji pada sa neba deluje ekvivalentno onom koji dobijamo iz lista koke, iako bez šmrkanja, pokazalo je i moje sinoćnje raspoloženje. Kez od uveta do uveta i 'ajde da se valjamo po snegu. E pa negde u toj silnoj radosti zglob je ispao i drugi put. Aha, znam, sad će stalno da ispada. Uz psovke i jauke, sada već rutinski vratila sam zglob na mesto (o, Bože...) a drugar koji je bio sa mnom je bio dovoljno pametan da mi pruži dve grudve snega da odmah ohladim povređeno mesto. Hvala dotičnom još jednom, mislim da su me upravo te grudve spasile otoka.

Sabiranje

2007-12-09T03:13:00.000+01:00

Kada na dva i dva dodate da onaj tamo misli da ste ga nešto zavrnuli i onda počne da se ponaša kao da stvarno jeste, a onda na to sve dodate da vi bivate zavrnuti drugi put na isti način... Prvi put je boleo (ima postova o tome, mrzi me sad da linkujem), drugi put je samo dokazao da je i prvi potekao od nedostatka ljubavi i poštovanja i da u stvari nema nikakve razlike...

E pa taj što je istripovan i navodno zavrnut... nek se nosi zauvek. Boli me baš... da ne lajem!

Lako je biti slep kod očiju...

Klavir

2007-11-23T13:49:00.000+01:00

I jednoga dana kada su spretnost i brzina jedino još namenjeni tastaturi, ostaje uživanje u slušanju uz žmarce u prstima, laku uznemirenost srca i ozbiljan izraz lica koje se pita koja su skretanja bila pogrešna a koja prava.

Claude Daquin - "Le Coucou"

Forgiveness

2007-11-10T15:24:00.000+01:00

Jedan online prijatelj se posvađao sa ženom pre neko veče zbog... pa, slučajnosti, umora, nepažnje, šta ja znam zašto, ali evo transkripta tog razgovora:

[03:43] * JesteR|Work sighs
[03:43] <@JesteR|Work> man
[03:43] <@JesteR|Work> woman are fucking CRAZY
[03:43] <@JesteR|Work> offense intended
[03:43] <@PocanusOctavious> haha
[03:43] <@PocanusOctavious> and who are you talking about? anyone specific?
[03:43] <@JesteR|Work> yeah my wife
[03:44] <@PocanusOctavious> o what did she do?
[03:44] <@JesteR|Work> i get home from my trip, and she has all this trash laid out by the door like 6 bags/boxes full
[03:44] <@JesteR|Work> and asks me to take it all out
[03:44] <@JesteR|Work> so i dilligently take all the trash out
[03:44] <@JesteR|Work> that was yesterday
[03:44] <@JesteR|Work> so today i find out that she put our party stuff next to the trash
[03:45] <@JesteR|Work> she had set her dress and our murder mystery game for the weekend (we're hosting) next to it
[03:45] <@JesteR|Work> so i threw it all away not knowing (i just got home from my trip)
[03:45] <@JesteR|Work> now she stormed off and went to stay with her parents
[03:45] <@JesteR|Work> and blaming it on me
[03:45] <@JesteR|Work> either way it was an accident
[03:45] <@JesteR|Work> yet i ruin everything
[03:46] <@JesteR|Work> i had no idea what it was, they were all in bags and stuff
[03:46] <@JesteR|Work> they were all just in a line so i took it all out
[03:46] <@JesteR|Work> so she flipped out on me
[03:46] <@JesteR|Work> went to her parents, told me she hated me etc and then texted me saying she wants a divorce
[03:47] <@JesteR|Work> over a fucking dress and a game
[03:48] <@PocanusOctavious> how long have you gys been husband and wife?
[03:49] <@JesteR|Work> 3 years
[03:50] <@JesteR|Work> argh is all i can say
[03:51] <@JesteR|Work> i really don't know what to do anymore
[03:51] * JesteR|Work is now known as JesteR|ugh
[03:53] <@K|movie> oooops
[03:53] <@K|movie> :(
[03:54] <@JesteR|ugh> So K, would you go that crazy on me? :(
[03:56] <@K|movie> I would bitch about it for years, but never send a text like that

(ja sam K|movie u tom logu)

Nešto što je u mojoj kući normalno je to da svi pravimo greške i gluposti, neke su neispravljive, ponekad danima ne govorimo jedni sa drugima osim u slučaju krajnje neophodnosti.

Ali opraštamo.
Ljutnja i bes izblede.
Čak i razočaranost podvije rep posle nekog vremena.

I da, ja bih zaista čantrala oko tako nečega zauvek. Vremenom bi se taj komentar pretvorio u sarkastičnu šalu koja bi zaista samo izazivala smeh i bila jedan od zaštitnih znakova relacije u kojoj je došlo do 'situacije'.

Zato ne umem da mrzim.
Zato ponekad neopravdano opraštam sve i svakome do koga mi je stalo.

Sedam meseci kasnije

2007-10-15T14:55:00.000+02:00

Aha, dobro sam :o)

Moj sobni pauk je počeo nekontrolisano da širi svoj deo apartmana. Danas sam shvatila i zašto... izlgeda da je našao drugaricu. Ili druga, šta ja znam o paukovima osim da taj jedan u sobi čitavo leto jede mušice i ostala leteća stvorenja koja u pola noći vide svetlo monitora i zaslepljeni požure da nešto tamo i pojedu. Ili da se samo druže, šta ja znam o insektima uopšte. Istina je da kad-tad bivaju pojedeni. A onda se ja čudim otkud se moj pauk proširio...

Nisam diplomirala kako je predviđeno. Štaviše, nisam uopšte diplomirala. Zapravo... nisam položila ta dva ispita koji su mi preostali. Mesec kasnije ili ranije... je li to zaista bitno?

Međutim, moja najbolja drugarica jeste diplomirala. U četvrtak. Srce mi je bilo puno ponosa i radosti. Čitav dan vazduhom je strujalo osećanje zadovoljstva, svet je bio lep, život više nikako nije bio kučka, naprotiv. Kad dođe vreme moje diplome verovatno ću upasti u narkoleptički šok od radosti. Ili ću se jednostavno 'upljuvati'. Priliku smo zalili koktelima, još iste večeri, temeljito. Čudo da mi od tako temeljitog 'zalivanja' nije niklo neko drvo posred glave. A možda i jeste, kad uzmemo u obzir razdešenost sledećeg dana :o)

Rastemo. Menjamo se. Ok, malo i starimo, priznajem. Možda nam više nije najprijatnije da posle žurke produžimo na doručak i kafu, treba nam san umesto toga. Možda više zaista ne vidimo smisao u naizgled beskrajnom neradu i udovoljavanju našim hedonističkim prohtevima ili su i oni prešli na neki viši nivo. Ciljevi su postali komplikovaniji iako na trenutke nemamo pojma koji su i kako do njih, ali ne brine me to, doći će samo po sebi, inače se previše samoanaliziramo.

Ipak nije svo procesorsko vreme kojim raspolažem otišlo na razvoj i spoznaju profesionalne orijentacije... Taj četvrtak mi je doneo mnogo više od radosti zbog uspeha nekog ko mi je drag. Doneo je spoznaju o jednoj sasvim novoj dimenziji mog unutrašnjeg bića.

Danas znam da najzad umem da vidim dalje od svog nosa. Danas znam da mnogo toga može da me obraduje i da me održi u ma kakvoj septičkoj jami stajala.

Danas sam srećna što umem da volim dugo i uporno svakog ko mi je ikada bio blizak, bez obzira na bilo koju sitnicu koja mi je možda nekada poljuljala veru. Even better, mogu da uživam zato što volim i da moja ljubav bude sama sebi svrha kao i da preraste svaku patnju koju mi je možda nekad donela.

Danas verovatno malo više volim i sebe.

Juče

2007-10-03T12:11:00.000+02:00

Čudan neki, težak dan. Probudilo me je 25C, visok pritisak i nisko raspoloženje. Nekakva neispoljenost i nedorečenost, su izbijale iz mene čitavog dana. Koža je postala tesna ali nikako nisam uspevala da definišem to što vrišteći pokušava da izađe napolje.

Šta ja radim ovde? Gde su odgovori? Još gore... gde su pitanja? Osećanje da sve u životu radim naopako nije htelo da ode. Zbunjenost. Čežnja. Tuga. Ali... ZAŠTO!? Šta mi je danas? Gde je moje mesto?

Predosećala sam promenu, možda čak i razrešenje ali nikako ne umem da se nosim sa tim, kao da sam planina. Uhhhhh...

Veče je donelo... hmmm... olakšanje. Nisam samo ja izgubljena, i drugi su.

BadWare

2007-09-15T14:24:00.000+02:00

U potrazi za nekim softverom primetih nešto što do sada nisam u rezultatima Google pretrage.

(nemojte me pitati zašto sam tražila BlackIce)

Klik na link od interesa iz rezultata pretrage koji je označen na ovaj način vodi na sledeću stranu:

Sa koje možete da odete na BadWare.org u potrazi za objašnjenjem kojim se, moram priznati nisam preterano zanimala.

Postajemo li prezaštićeni ili je internet zaista toliko opasan?

Krajnje neobičan dan

2007-09-13T20:17:00.000+02:00

To je bio utorak. Padala je kiša i 78ica se vukla sat i 15 do Slavije. Kolona je počinjala na Novom Beogradu. Išla sam da razdužim jedan ispit. Naime, trebalo je da odgovaram jedan mali deo teorije kako bi mi ocena bila upisana i to se nekako razvuklo još od januarskog roka. Nije da sam imala uticaja... Zaboravivši da kiša u Beogradu znači i saobraćajni kolaps, sedela sam u toj 78ici svesna da je moj uticaj na globalni svetski poredak ništavan i da nerviranjem neću ubrzati svoj (konačni) dolazak na fakultet.

Izvnila sam se profesoru što kasnim. Izvinio se i on meni što ću morati da sačekam 20ak minuta.

20ak je preraslo u 35 i ja ih nisam iskoristila da još jednom pročitam sve što je bitno. Umesto toga sedela sam na prozoru, pušila i uz nekakvu finu orkestarsku muziku u ušima gledala kako pada kiša. Uzdah nije dočekao da ponese titulu oslobodioca jer meni nije trebalo da padne kamen sa srca već da se skloni oblak iznad glave.

Pitanje koje mi je profesor postavio bilo je lako za odgovoriti iako moje odgovaranje nije davalo taj utisak. Ne zato što nisam znala odgovor, naprotiv, već zato što sam u svakom koraku izvođenja nekakvih formula i na svako pitanje koje mi je profesor postavio morala da se prvo izgubim u svojim nesređenim mislima, dva puta sebe nazovem nekim pogrdnim imenom a potom i dam tačan odgovor.

Kada je ishod već bio poznat, rečeno mi je da moram poštovati sebe više i da mi neophodno treba više samopouzdanja. Ton i kontekst u koji je ovo bilo uvijeno poterali su sve crte lice na dole. Sabravši dva i dva, potvrdila sam ispravnost tvrdnje i naglasila da to izvinjenje nije potrebno.

Hodnik fakulteta nije bio naročito prijateljski raspoložen. Neki su mlađani studenti okupirali jednu od oglasnih tabli, psovala sam ih prolazeći kroz njih a sve dok sam ubeđivala majku telefonom da nisam tužna i da mi nije ništa. 'Eto, taaakooo... Neee znaaam.'

I nisam znala. Samo sam preživela jednu malu smrt kada sam se susrela oči u oči sa svojom mentalnom utrobom. Isključila sam telefon i izgubila se u podzemlju na neko vreme.

Proverite...

2007-09-04T00:33:00.000+02:00

... da li imate tehničke mogućnosti ;o)

ComCast

The Big W

2007-08-31T01:53:00.000+02:00

Informišite se :: WiMax World

Ako vas zanima :o)

Posebna poslastica bi bio program kongresa.

Ili lista sponzora koju ću da stavim kao home page, da znam kojim redom da tražim posao kad diplomiram :o)

Papiri

2007-08-29T17:25:00.000+02:00

Možda ponekad živim u prošlosti. Možda i previše često, ali kad sredjujete papire i fioke nailazite isključivo na prošlost. Pa tako i ja.

Mentalna zabeleška
22. novembar, 2005

Koliko zaista treba vremena da se neko upozna do koštane srži? I koliko je napora, energije, ljubavi potrebno uložiti u svoje osvajanje pa da cilj bude zauvek osvojen? Da ne može da povredi, razočara, iznenadi nekim lošim postupkom...
Možda sve to i nije moguće.
Možda svako od nas može u bilo kom trenutku da naiđe na nešto novo u ličnosti kako svojoj tako i onoga koga voli. I tada niko više nije siguran da li je sve uradio kako treba. Da li su svi načini vodili upravo do te tačke ili smo je možda mogli zaobići, pretvoriti u nešto lepše, trajnije? Nešto radosno, meko, mirisno. Zadržati ljubav i prijatelja kog smo stekli kroz nju.
Ili se razočarenja stvarno tako teško podnose?
Pojave se kao debeli, okrutan okean čiji svaki talas ima samo jedan cilj - da vas poklopi, odvuče na dno i potom udavi u vašim sopstvenim suzama.
Koliko smo jaki? Možemo li da dignemo glavu, razbistrimo pogled i nastavimo netaknuti dalje?
Kao što svaki prethodni rađa novi uspeh, tako i svaka tuga tada rađa hiljadu novih tuga. Teške, opterećujuće misli opsedaju stvarnost. Sve što je do juče bilo tako čvrsto i opipljivo, donosilo radost, teralo nas da budemo bolji, danas se gubi u izmaglici tih strašnih razmišljanja.

"Da li me voliš?", pitala je.
"Do neba i nazad...", odgovorio je.

I onda tišina.
Kao da odgovor nije našao pitanje.
Kao da pitanje i nije tražilo odgovor.

Poenta...?
Ja znam kako to izgleda. Odavno.

U vezi sa ovim postom.

San

2007-08-20T23:33:00.000+02:00

Noćas sam bila u Njujorku. Nije to onaj Njujork na koji mislite, koji ste gledali u filmovima. To je neki moj Njujork, u kom se povremeno pojavljujem. I svaki put je isti.

Noćas su i neki koje poznajem bili tamo. Svima sam se javila da sam stigla u nameri da ih posetim i saopštim neke vesti.

Sa poznatog broj stigla je poruka... "Zašto se javljaš? Kada sam rekao da dođeš - nisi. Ne trebaš mi sad."

Ostadoh zbunjena u šetnji kroz veliki grad.

Ponižavajuće?

2007-07-29T07:08:00.000+02:00

I ako jeste opet ću vam ispričati...

Vraćam se tako noćas sa splavova i potpuno bezazleno idem ka pumpi kod Hyat-a. Džip koji mi ide u susret usporava, gotovo staje pored mene... Baja sa suvozačevog sedišta izvlači flašu vode i - poliva me.

Blink, blink (?!)...

Ako me nisu snimili... i ako me ne bude na YouTube-u uskoro... džaba im akcija.

I da.. I didn't fucking do it.

Laka introspekcija

2007-07-16T14:23:00.000+02:00

Pročitala sam svoj blog juče... unazad. Ima delova koje vredi ponoviti jer ih je bilo moguće ispustiti površnim čitanjem nekog od mojih, često komplikovanih, postova. Odlomci su potpuno pod svetlom trenutne situacije i na neki način poruka za sve ono što možda nisam rekla oči u oči kome je trebalo.

A piece of advice

Te večeri je bilo minus 5 u Beogradu i duvala je košava. Žurila sam sa Dorćola na Trg da uhvatim poslednji noćni autobus. Znajući da je moguće da ću isti propustiti, okrenula sam jedan broj, zamolila za prevoz, sad ili kasnije, zamolila da se priključim društvu i dobila "Ne." kao odgovor na oba pitanja. Nikada nisam saznala je li u pitanju bila čista samoživost ili ipak i prevara, jer nemoguće je da jednom spakujete voljenu osobu na noćni prevoz ili taksi i zamolite je da vam se javi kad stigne kući a da je drugi put ostavite u hladnoj beogradskoj noći da se sama snalazi.
Trebalo je da nestanem posle toga zauvek umesto što sam popustila.

Praznina...

Slučaj koji je izazvao ovaj post i nije toliko bitan. Recimo da smo bili van sebe ali ne od besa ili ljutnje nego... tek tako. Tada sam definitivno rešila da sam oprostila svaku stvar koja me je povredila do tad i da od kopanja po prošlosti nema ništa.
Razlog zašto je isečak teksta pesme November Rain zaslužio da se ponovo pomene na stranicama ovog bloga je taj što je i dalje veoma pimenljiv...
U stilu... to sam samo ja i moja večno romantična duša čije sam postojanje u više navrata u životu pokušala da poreknem.

Mnogo pitanja i poneki odgovor

Tekst je postigao, za mene neverovatnu, objektivnost u definisanju kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stimulansa koji oblikuju moje bivstvovanje i interakciju sa ostatkom sveta, kao i šta može a šta ne može da nam donese pozitivno razrešenje u budućnosti. Sledećih nekoliko odlomaka nedvosmisleno pokazuje koliko je "mi" bilo inkorporirano u "ja" i pored velike individualnosti koja pršti iz ovog bloga na sve strane.

"...Emotivna bura koja traje od prvog suočenja sa neophodnošću ozbiljnog rada nekoliko
puta je dobila i doping što od mene same, što od porodice koja jedva sastavlja kraj s krajem (i to ne samo u finasijskom domenu), što od dečka i naše veze koja se klima u našoj egzistencijalnoj neodredjenosti, što od dragih prijatelja koji prolaze kroz težak period u svojim životima. Kao da se pola sveta zajedno sa svima nama našlo na prekretnici, pred promenama kojih se plaši a koje su neophodan sastojak u receptu za preživljavanje... ili proživljavanje. U jednoj tački začarani krug to zaista i postaje i shvatamo da jedni bez drugih ne možemo osim ako moramo i da isto tako dalje ne ide ako ne prihvatimo promene...."

"... Motivacija? Prestala sam da mislim o motivaciji kao o nečemu što realno postoji - jedino što još može da me motiviše da budem bolji čovek je ljubav, ali moja ljubav istovremeno ne nalazi da je to dovoljan poriv za njega da bude bolji - i to je prvi razlog ovako velikog nezadovoljstva koje je počelo i na uši da mi izbija a koji uspevam da definišem. ..."

"... Sada, danas, posle temeljnog preturanja po čitavoj situaciji i subjektivnom doživljaju glavnih učesnika mogu da kažem da znam gde su problemi kao i da imam načina da ih rešim. Cena koju ću platiti ukoliko to ne uradim(o) mnogo je veća od napora koji treba uložiti i straha koji treba prebroditi jednom kada se nadjem(o) oči u oči sa promenom."

Da, suština je pobediti sebe.

Poslednja rečenica bila je lajt-motiv poslednjih nekoliko godina i u nekoliko aspekata bila i vrlo uspešno realizovana. U više mečeva pobedjivani su lenjost, hedonizam, naduvani ego i nepotreban takmičarski duh, dok su na one-time-only prvenstvu koje rešava pitanja do kraja života pobedjene predrasude, moj bezbrižan flertujući duh i potreba za avanturom. Da, ljubav može da vas promeni, ali morate da je prihvatite i dozvolite.

Here we go!

U Novu 2007. ušla sam prestravljena od budućnosti. Kontrola do poslednjeg detalja prestala je da bude moguća, pa sam po običaju ušla u infinite loop analizirajući sve (ne)mogućnosti sa kojima bih mogla da se nadjem oči u oči. Poučen prethodnim iskustvima, razum je ipak uspevao da strah od neizvesnoti pretvori u radost prema dolazećim promenama.

...Na kraju, najzad ću se (ponovo) odseliti iz majčinog gnezda iako ću se redovno grebati o kuvanu klopu ;o) i možda će se, a volela bih, neko meni drag i važan, moja druga, na neke načine i bolja polovina useliti sa mnom, kolišna god garsonjerica bude bila u pitanju (vrlo pleonastičan pleonazam, zar ne?)...

Ehhhh...

"...Izgubila sam rukavicu sinoć.
Nije mi to neka naročito važna stvar, ali...

Ako je jedna ostala bez druge - da li ću i ja ostati bez nekog? ..."

Specifično apatičan ton ovog posta nije bio izazvan samo gubitkom rukavice niti eventualnim značenjem tog dogadjaja, već i nečim drugim. Naime, čekajući (nekog ili nešto, nije ni važno), pod ruke mi je dopao neki album sa slikama koji se razvlačio u mojoj blizini. Okrenula sam prvu, pa i drugu stranu, pomislivši kako je devojka izrazito fotogenična, a sam par srećan i zaljubljen. Na nekom drugom mestu i u potpuno drugom vremenu. Posle druge strane zatvorila sam album i vratila ga odakle sam ga i uzela. To sve inače nije moja stvar, a htela sam da zadržim poštovanje koje sam imala prema nečijoj prošlosti/privatnosti.
I onda potpuno neočekivano, skrhala me tuga što Oni više ne postoje (iako, da Oni još uvek postoje, Nas svakako ne bi bilo, što je prilično bolestan pristup). Fotoaparat je uspeo da zabeleži njihovu ljubav i sreću što su zajedno u tom trenutku, na tom mestu na planeti i to je toliko pozitivno zračilo sa tih fotografija da nisam odolela a da se ne raplačem što ih više nema, što nisu uspeli ili im neka viša sila nije dozvolila da održe vezu i da se vole zauvek.
Moja reakcija je začudila i mene samu.

Još uvek, ostajem Izgubljena jer...

... Otišao je ceo jedan svet tog dana. Svet u kome je sve bilo sigurno, ne uvek potpuno unapred odredjeno, ali izvesno. Svet koji smo stvorili da u njemu živimo, volimo, rešavamo probleme, preskačemo prepreke, gajimo decu, putujemo, svadjamo se... i mirimo...

I neka život nastavi da bude kučka, u neku ruku to je i njegova uloga.

Dokle, majku mu!?

2007-07-13T19:09:00.000+02:00

Ne znam šta vi mislite o tome, ne znam ni koje bi bilo prosečno vreme prolaska kroz emotivnu krizu posle raskida ali počinjem da se pitam kada će, dodjavola, da se završi. Koliko dugo možemo da volimo a da nemamo pozitivan feedback suprotne strane koji bi ljubav pothranjivao dovoljno da ona opstaje?
Hipotetički, neka je uredjeni par (X, d) metrički prostor gde je X neprazan skup a d metrika definisana nad tim skupom na sledeći način... Zanela sam se...

Neka je, hipotetički, veza bila odlična, nepoljuljana i neka ste voleli čitavom dušom, telom, razuzdanom misli, dakle bez ikakvih trikova. I neka je DeltaTe od raskida jednako 4 meseca.

Prvo što možemo da zaključimo na osnovu odziva na Heaviside-ovu f-ju ovog sistema (nastaviću da se zanosim do kraja unosa, jer prosto ne mogu danas drugačije) jeste da je ovo spor sistem - prelazni procesi traju preterano dugo, sopstveni odziv je intenzivan, preskok je velik.
Vidimo da je ljudska psiha prilično analogna pojmovima iz analize sistema, pa možemo da zaključimo da je količina emocija kao i sposobnost pojedinca da preživi emocionalnu oluju u kojoj se zatekao direktno odnosno inverzno proporcionalna preskoku i oscilacijama, respektivno.

Ok, lupam i smaram danas. Važi.

Pre nekog vremena sam imala, tako reći, ispad u kom sam rešila da zatvorim negativnu povratnu spregu sistemu, time korigujem njegove polove i vreme iščezavanja prelaznih procesa skratim odnosno prisilim sistem da se brže vrati u ravnotežno stanje. Do odredjene granice ova tehnika je bila prilično uspešna i sve bi bilo u redu da nisam previdela odredjenu f-ju koja, ukoliko se pojavi na ulazima sistema, potpuno menja prenosnu karakteristiku uvedene povratne sprege i ona postaje pozitivna time augmentirajući već gore
pomenuti preskok. To nije sve, već dotična vrsta signala preti da od sistema napravi oscilator
i odvede ga u potpunu nestabilnost.

Jeste, ovih dana sistem je u oscilovanju. I da, povratna sprega nije upalila. Inženjer je bio loš i nije predvideo sve slučajeve i sada razmišlja o uvodjenju automatske regulacije... Ali čak i ako mu uspe, unapred vam kažem da će se sigurno ispostaviti da nisu sva stanja sistema kontrolabilna i da upravljanje sistemom nije moguće tako kako je on zamislio.

Znači da sistem mora da se menja iz korena, ali o tome nekom drugom prilikom.

2007-07-10T13:23:00.000+02:00

Je veux que mon chat me retourne...

Mi

2007-07-02T23:50:00.001+02:00

Napisano 11/2/2007

Mi nismo običan par. Tek bilo koji u masi zaljubljenih parova. Mi se onako uistinu volimo i... stvarno smo iskreni jedno prema drugom... bar ja jesam. Kao da nema tajni. Ni o čemu. Nikada.
Sve što se ikada desi - ispričaćemo jedno drugom, bez ulepšavanja, bez prećutkivanja. Bar ja to tako radim.

Mi... to smo On i ja. Mene znate. Možda znate i Njega ali ako i ne znate nije važno. Shvatićete sve što je neophodno.
On je... u najmanju ruku divan, stereotipno - takvog sam htela, možda malo vrednijeg, možda ne toliko mršavog, ali to su nijanse... baš takvog. Nežnog, strpljivog, ne preterano sujetnog... zaljubljenog. Da zaboravi na sve druge, da bude samo moj. Tako nešto sam i dobila. I volim to što imam toliko da bih do krajnjih granica tolerisala sve što ne valja u pokušaju da ispravim, poboljšam, promenim... šta god da je potrebno. I voleli smo se sve ovo vreme. I dalje se volimo.

Medjutim....

Konkurisala sam za posao koji podrazumeva da na godinu dana odem van zemlje. U maštanjima u kojima dobijam taj posao prvo posle pitanja 'a gde ću da živim?' bilo je 'kada će On prvi put moći da dodje?'. And I got scared. Deadly.
Pitanja 'šta ako...?' množila su se, a nijedno nije htelo da se pozabavi nečim drugim... samo Nama.

U jednom od razgovora na tu temu, najgori slučaj koji bi mogao da se desi On je opisao ovako:
"Pazi najgore što može da se desi je da ja ovde zaglibim u preterano čestim izlascima i alkoholu, sretnem neku posle dva-tri meseca i..."

Progutala sam knedlu. "Sretnem neku..."!? To mogu samo da protumačim kao... "Prestaću da te volim ubrzo ako te nema, prevariću te i raskinućemo."
How nice :(

Dođavola kako je ta izjava bolela. Potpun fijasko.

Da li je još tada trebalo da anticipiram dalji razvoj događaja? Da li iza svega stoji još nešto osim moje navodne krivice? I da li je ista bila samo povod?

Closing word

2007-06-02T17:34:00.000+02:00

(No, I'm not closing the blog, don't worry.)

It's been 73 days since I'm alone again. I've cried, tried to exchange emotional with physical pain, tried to drown my sorrow in beer. Results were short termed and eventually I decided to stop.
Considering all the thinking I've done on the subject we're discussing here I can't say that I've came up to many conclusions. Only a few.

First of all, my suffering is not caused by love nor my solitude. Only by the fact that I'm in love which brings that specific need to be in his presence, to glow out the 'inloveness' all over him. Yes, my dear, you've always wanted me not only to love you, but to be in love with you. So now you have it, but you don't have me anymore. You thought that's important.
Understanding this brought some new and different light into the subject - being in love is sheer need for emotional attention, nothing deep, just us being vulnerable, easily misguided by the behaviour of those we're in love with. So let's just cut the crap here - I don't want my raging hormones to control my emotions and ability to work, to go out with friends, listen to music for plain joy of it's own, communicate with my family. I say - enough. I'll still love, deep in my soul and heart, and you'll always have that special place in there - but in the archives.
There, I'm cured :o)

Second of all, was his love so big as he claimed? Doubt that. Was it really love or just 'inloveness'. I vote for the second one. 'Cause no one can stop loving in 60 days after 4 years and plans for a life time. Even if he's the master of self-suggestion.
And yet, anyone would try to understand the reasons of his other half, try to believe for the sake of those life time plans, ask others for opinion on the matter

So, we cut the crap once more.

It's time to move on :o)

Love

2007-05-20T13:51:00.000+02:00

One kiss compared to millions we exchanged.
One kiss compared to thousands time we made love... to all gentle words, to all the time I spent worrying if you'll come home safely, to all plans we made for us, to all dreams we shared together.

One damn kiss I never wanted nor anticipated compared to all the time and energy I've gave trying to help you get back on your feet, to countless little ways I've chosen out so carefully to suit your personality, not to offend you but yet to maybe have some influence on your well being.

One little moment in which I cracked accidently compared to years we spent together and all the time of my future that already had your name on it.

One kiss caused so much pain to both of us. You know how sorry I am. You know how much I love you. You know I can make it up to you. Just let me in a little bit. Let me in again, please.
It's not that hard and we have nothing more to lose.

I breathe for you, you damn fool!

Mmmmmm :o)

2007-05-12T04:05:00.000+02:00

Upravo sam se vratila kući posle ture pucanja i šetnje. Jeste li primetili da je napolju leto? U maju!
Ok, oko deset je još uvek bilo toplo, i u igraonici je bilo toplo... ali kad sam u jedan po ponoći izašla napolje i još uvek toplo!? Ahhhh... I sve ispunjeno mladalačkom energijom koja krivi uglove usana i tera nas da se ponašamo blesavo.
Do mosta sam se spustila peške, potpuno očarana. I onda sam se okrenula - mlad mesec, tek izašao, smeška se.

Nemate pojma kakvu ste noć propustili!

Samo polako

2007-05-10T17:56:00.000+02:00

Bio juče jedan 'jako težak' ispit... organizacija rada. Kako je ovo praktično treći rok posle predavanja, a ispit je krajnje lagan, u ovom roku je izašlo svega nas šestoro.

Rezultati će biti sledeće srede - pregledamo jednu vežbanku dnevno... plus sedmi dan za odmor.

I taaaakooooo...

Susret

2007-04-22T17:29:00.000+02:00

Bila je srećna što ga vidi. Za razliku od prethodne večeri ne previše uznemirena, jer ipak je uspela da preživi susret a da se ne raspadne u deliće. Pozdrav je bio prijatniji od prethodnog i činilo se kao da je sve normalno. Kao da nikada i nisu bili više od slučajnih poznanika.

Ali bila je tako srećna što je tu, što može da deli isti zadimljeni vazduh sa njim i da možda udahne za svo vreme tamo bar jedan delić njegovog daha, da oseti njegov miris u prolazu koji joj toliko dugo i bolno nedostaje. Poznati osećaj sigurnosti i smirenosti izazvan njegovim prisustvom joj je strujao telom i nije htela da prizna sebi da se neće dugo zadržati. Nije čak ni mislila o tome. Kao da je u pitanju bilo koji drugi dan, dok je sve još bilo u redu, kada bi isto tako sedeli jedno nasuprot drugom, sami a ipak zajedno.

Posle nekog vremena ustao je i stao za pult, tek metar i nešto od nje. Nije izdržala. Više nije postojala nijedna misao u njenoj glavi koja je mogla da se tamo i zadrži dovoljno dugo i da joj skrene pažnju sa njegove figure. Pomalo pripit, plaćao je svoj račun, pričao nešto u svom uobičajeno opuštenom stilu i lagano dovršavao pivo. Sve kroz savršen balans hladnokrvnosti i ljubaznosti koji je ona toliko volela, uz igru njegovih, naizlged smotanih, dugačkih prstiju po novčaniku dok je tražio pare.

Ona više nije skidala pogled. Nekako je pretpostavljala da on oseća da je posmatran i željen, ali on ni u jednom trenutku nije to i pokazao. Potreba za njegovom blizinom je pretila da ispuni čitavu prostoriju do tačke rasprsnuća svih zidova i stakala u gomilu djubreta na kojoj su inače stajali i udaljavali se jedno od drugog.

Da li su i drugi to primetili? Da li je iko video da joj klecaju kolena?

Još jednom nije izdržala. Odlučila je da ode ali i da usput ukrade još jednu mrvu njegovog prisustva. Samo da jednom udahne duboko vazduh koji ga okružuje, kad već ne može da dobije ništa više od toga. Došla je do pulta i shvatila da je svoj račun već platila i da ne postoji razlog za zadržavanje. Ali naravno da razlog postoji. Hiljade njih se svode samo na jedan koji za nju odzvanja čitavim svetom, a za njega možda uopšte i ne postoji. Izgovorila je jednu-dve smušene rečenice, srećom i ona je bila pod alkoholom, pa je to možda moglo da opravda. Neko je poželeo gutljaj piva i inicirao zdravicu. Nazdravila je sa svima i krug je doveo do njega. Panika i agonija. Molila se da se ne vidi da joj se tresu ruke. Molila se da se ne primeti bujica suza koja samo što nije potopila njene obraze. Pogledavši ga u oči, kako to pristojnost nalaže, rekla je 'Živeli!' a zapravo pomislila 'Za nas!' i samo sekund kasnije uz mrljavo 'Ja sam otišla' izletela napolje.

U mislima joj je samo bila slika njegovih toplih očiju koje gledaju pravo u nju. Izraza njegovog lica nikako nije mogla da se seti. Pokušavala je, trebalo joj još to malo da možda upotpuni sliku, da možda sigurnije zna šta je i da li je pomislio nešto slično što i ona. Ali ništa. Samo širom otvorene oči koje je skeniraju do najintimnijih misli skrivenih daleko i od nje same, uz delikatno odmerenu samouverenost koja nikako nije napadna i toplinu koja bi ulila sigurnost i najusplahirenijoj osobi na svetu.

Izgubljena

2007-04-19T18:31:00.000+02:00

Pre oko 8 nedelja izgubila sam rukavice. Oni koji se druže sa mnom znaju da svake godine izgubim bar jednu i da imam kolekciju rasparenih. Ovoga puta otišle su obe. Bilo mi je žao, kao i uvek, ali sam mislila... bar su zajedno.

Pre 6 nedelja sanjala sam da sam izgubila dijamant sa prstena koji nosim već godinama. Malešni dijamant je ispao iz prstena, za trenutak se zadržao u mojoj ruci kada sam pokušala da ga uhvatim i onda upao u odvod za atmosfersku vodu, onakav kakvi su uz ivice ulica. Probudila sam se znajući da ću ostati bez nečega jako vrednog.

Pre 29 dana je bio prvi dan proleća kada sam zaista izgubila dijamant. Ne... ne onaj iz prstena, za taj bi mi bilo žao da jesam, ali to je obična materijalna stvar. Može da se kupi.
Otišao je ceo jedan svet tog dana. Svet u kome je sve bilo sigurno, ne uvek potpuno unapred odredjeno, ali izvesno. Svet koji smo stvorili da u njemu živimo, volimo, rešavamo probleme, preskačemo prepreke, gajimo decu, putujemo, svadjamo se... i mirimo... I sve tako.

Pre 10 dana sam ponovo našla rukavice. Ispale su mi iz krila dok sam izlazila iz njegovih kola neku od večeri kada me je dovezao kući. U mraku ih nisam videla odmah. I ležale su tu, u ostacima šuta nečijeg pregradnog zida danima.
Razdvojene.
Same.
Prljave.
Tužne.
Svake noći od tad sam se vraćala kući sa mišlju da ih pokupim.
Ipak su moje.
Danas sam ih najzad uzela. Ludo sujeverje mi nije dozvolilo da ih ostavim.

My Sweet Prince - Placebo

2007-04-15T19:37:00.000+02:00

Never thought you'd make me perspire.
Never thought I'd do you the same.
Never thought I'd fill with desire.
Never thought I'd feel so ashamed.

Me and the dragon can chase all the pain away.
So before I end my day, remember..
My sweet prince, you are the one
My sweet prince
you are the one

Never thought I'd have to retire
Never thought I'd have to abstain
Never thought all this could back fire
Close up the hole in my vain

Me and my valuable friend
can fix all the pain away
So before I end my day
remember
My sweet prince
you are the one
My sweet prince
you are the one

Never thought I'd get any higher
Never thought you'd fuck with my brain
Never thought all this could expire
Never thought you'd go break the chain

Me and you baby,
still flush all the pain away
So before I end my day
remember
My sweet prince
you are the one
My sweet prince
you are the one

A?!

2007-04-15T02:30:00.000+02:00

Bio neki ispit danas. Onako opušteno, dva dana rada, ispit u pet popodne. Da nemam još jedan za nekoliko sati ne bih sigurno sedela ovde, već bih pravo sa ispita na piwo.
No... to je sve nebitno... evo šta mi se desilo.

Ovo je apsolventski rok. Vrlo mali broj ljudi izlazi na ispite i baji koji prodaje vežbanke se očigledno ne isplati da se dovlači na fakultet. A skriptarnica ne radi.
(ovo me sve podseća na to da ću se sutra ponovo naći u istoj situaciji...)
Elem shvativši na samom početku ispita, asistent je već bio tu sa zadacima u ruci, da nemam vežbanku, nadje se jedan velikodušni kolega i podeli nama, bezbrižnim dušama, po jednu.
Krenem da radim, prodje asistent, potpišem se ja njemu, potpiše i on meni... Završim jedan zadatak, okrenem stranu... I vidim sitan tekst ispisan običnom olovkom, onako ovlaš da ne ostane trag posle brisanja. Hmmm.... Okrenem se, vidim asistent još uvek potpisuje, obrišem tu jednu stranu... Okrenem sledeću stranu.... IJAO! naredne tri strane ispisane. Čak sam ubedjena da nije u pitanju ni gradivo predmeta koji smo u tom trenutku polagali.
Dakle kolega koji je bio tako dobar da mi da jednu od svojih 'praznih' vežbanki je unapred popunio vežbanku... valjda ako nešto zaboravi na ispitu.

Moja glavna frka je bila što sedim u prvoj klupi i nema sile da sad gulim gumicu na pola da bih sve to obrisala. A i kad sam pre stigla da ispišem toliko kad je ispit počeo 10 minuta pre mog saznanja!?

Uteši mi činjenica da ako i neko to vidi mogu da se vadim na kolegu, asistent je bio tu kad sam dobila vežbanku...

Ocepim tih par listova, demonstrativno zgužvam i nastavim da radim.... I uzdahnem...

Austrija

2007-03-09T15:05:00.000+01:00

First thing first - ovo mi je bila prva poseta Austriji u životu, ali i prva poseta Evropskoj Uniji od.... pa, odavno. Recimo da što se tiče uređenja, estetskog momenta, cena, gradskog prevoza, čistoće ništa manje nisam ni očekivala. Ono što zaista nisam očekivala je da ću već u prvih sat vremena svoga boravka tamo čuti bar deset ljudi koji govore na jednom od ex-YU jezika.
Ovaj prvi utisak je zapravo u vezi sa redom za vizu i svim neprijatnostima kroz koje čovek mora da prođe kako bi ušao u zemlje potpisnice šengenskog sporazuma.
Naime, nisam ja prošla kroz neke naročite neprijatnosti... trebalo je malo vremena da se prikupe papiri, kojih i nije bilo previše i trebalo je odstajati dva sata u redu na kiši. OK i istrpeti vrlo neljubaznu šaltersku službenicu u ambasadi koja zato što je 'ovdašnja' a radi u ambasadi misli da je u'vatila Boga za muda. Ali... OK... to je njen nivo, kao i nivo pilećih mozgića koji rade u obezbeđenju for whom I don't give a fuck :o)
Međutim, već u tom redu a kasnije i u Austriji mi je postalo jasno zašto je sve to tako. Nije to zbog Ratka Mladića i Haškog Tribunala. To je zbog nas. Zbog onog najnižeg mogućeg sloja, neobrazovanog, gotovo kriminalnog koji konstantno pokušava da emigrira a Austrija, kao verovatno i mnoge druge potpisnice Šengenskog Sporazuma, ih je prepuna, doslovno.

Anyhow, moj put bio je u organizaciji jedne evropske studentske organizacije, ne u potpunosti plaćen sa njihove strane jer je u pitanju bio leisure event a ne education event (ovi potonji su za dž, snosite samo troškove puta) i podrazumevao je nekoliko dana na planini i par dana u Beču. Cilj ovakvih skupova je da na jednom mestu nađete studentske predstavnike što više različitih evropskih država i sa njima ostvarite kulturološku i intelektualnu razmenu, sve to praćeno abnormalnim količinama alkohola i zabave.

Veseli skup sačinjavalo je 25 ili slično studenata iz Austrije, Nemačke, Portugala, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Španije, Estonije, Finske, Švedske, Grčke, Francuske, Italije, Poljske, Češke i Slovačke, Turske, Makedonije pa čak i sa Islanda. Svi oni su fizički tipični predstavnici svojih naroda a kao poseban dodatak, aka blagodet članstva u EU, najveći deo njih uopšte ne studira u zemlji iz koje potiče.
Ono što je bilo zaista lepo, a to nije to da su svi bez predrasuda o Srbiji, naime nisu, već činjenica da su sve to studenti tehničkih tj. prirodnih nauka pa su svi idiotski vicevi na tu temu mogli biti pravilno shvaćeni (kod kuće često nailazim na nerazumevanje, u bukvalnom smislu). Takodje, svi su apsolutno došli na dogadjaj sa samo jednim ciljem - da se lepo provedu.

Da se za trenutak vratimo na alkohol. Drugo, ili možda treće veče po redu imali smo tzv. internacionalno veče. Svako je imao zadatak da donese sa sobom neko piće, hranu i da otpeva pesmu koja predstavlja njihovu zemlju i narod. Tako se u ponudi našlo svašta nešto em ukusno em sa izrazito opijajućim dejstvom. Pa da pokušamo da nabrojimo...

Čuveno Porto vino čiji je proces vrenja zaustavljen baš u onom trenutku kada je vino još uvek slatko a sadrži i 20% alkohola - za brzo i vrlo uspešno opijanje, ukus je takav da je teško zaustaviti se. Vinom su se pohvalili i Hrvat i Francuz, i belim i crnim, ali ja nisam ljubitelj pa neću da davim. Popilo se, to je najvažnije.
Nama geografski bliski narodi, Grkinja, Rumun i 'bem li ga još ko, doneli su njihove čuvene rakiještine. Polinka je rumunska verzija naše domaće šljivovice i sadrži bar 65% alkohola. Postoji i njena mladja sestra, cujka, sa nešto skromnijih 45%. To valjda daju deci pred spavanje. Za Grke se zna, oni piju uzo... i mislim... bljak. Nikad mi se to nije dopadalo.
Španjolke napraviše sangriju, potpuno profi, sa dosta vina a bogami i votke, sa jabukama, narandžama, još nečim i još nečim (mislim na voće), cimetom i oraščetom, rekla bih. Sjajno! Pili smo je tri dana jer je početna količina premašila 25 litara. A i neka smo.

Poljak i Čeh su nas počastili raznim pivima. Medju poljskim preovladavala su piva sa 7 do 8% alkohola, gorčine nedovoljne za moja čula naviknuta na Jelen, ali ukusa koji generalno miriše na još. Čeh je doneo Budweiser za koji ne moram ništa naročito da dodam - zna se koje je najbolje pivo na svetu (too mild for me, too mild).
Severnjaci pretenduju na votku pa smo tako okusili i nekoliko različitih vrtsa votki. Najviše ocene dobila je licorice vodka. Licorice bi trebalo da je sladić u našem jeziku, izvesna biljka koja sve boji crno i ima fantastičan gorkast ukus. Dodato u votku daje dobitnu kombinaciju za jak alkohol koji više ne smrdi kao ambulanta u kojoj se daju inekcije i nema ukus sredstva za glancanje stakla.

Kao specijalan dodatak, a iz razloga što su se neki od organizatora upravo vratili sa još jednog dogadjaja u Mongoliji, predstavljen nam je i jedan njihov... hmm... koktel koji bih rado nazvala 'Smrt u boji'. Na dno krigle sipate tri prsta koka-kole, zatim polako nalijete 3-4 prsta piva, ali polako kako bi slojevi ostali diferencirani i zatim do vrha ništa drugo nego - votka. Pije se na iskap, naravno, i to tako što ako ste muško vaša ženska polovina ima za zadatak da drekne 'Kneel bitch!' i da vam pljesne šamar pre nego što ćete to popiti, dok ako ste žensko, vaša muška polovina treba da izjavi 'Kneel baby!' i da vas poljubi pre nego što ćete se onesvestiti.
Imala sam priliku da se dokažem i da popijem to čudo iz polulitarske čaše i... dok prodjete kroz votku i stignete do koka-kole da najzad ugasite buktinju u grlu i jednjaku čini se da prodje čitava večnost. Ali bila sam hrabra ;o)

Svih ovih jakih pića ostalo je i za naredne dane, pa su uveče na tim našim žurkama stalno kružile flajke i niko nije mogao tačno da zna koliko je zaista i čega popio.

Naravno, na toj planini smo nešto malo i skijali, mada je snega bilo tek da pokrije dve male staze. Uz sav taj alkohol više od toga bi bilo i previše. Skijanje je tek bio razlog da se dan ili bar deo dana provede napolju.

U nastavku sledi....

Šta sve evropski studenti (ne) znaju o nama?

Čistoća je pola zdravlja

2007-02-07T15:49:00.000+01:00

A u slučaju kompjuterskih komponenti i celo zdravlje.

Naime, pre neki dan mi se ugasi komp, onako samo... klik! Kao da je besno rekao 'I quit!'
I neće da se upali, odnosno hoće ali se odma' ugasi.
Moj inače čudljivi Windows mora da bude razlog tome, pomislila sam. Sigurno i da brisanje zajedničkih .dll fajlova pri uninstall-u neke aplikacije doprinosi tome.

Ahhh... Clean install aka 'gaženje mašine'? Ne, ne mogu, nemam vremena, nemam potrebne CDove ovde... Pih! Ubacim Live Mepis i sve radi...

Sutradan, Win se podigne, drmnem System Restore... i sve tako.
Dan posle... ponovo.

Počinjem da sumnjam na moje kinesko napajanje. Znam da je na granici izdržljivosti jer sam pre nekoliko meseci dodala neke komponente. Ali kakve to ima veze? Komponente troše struju kad rade, a ni izbliza toliko kad se ne koriste, iako su tu.

Četiri dana i bar šest vraćanja Windows-a kroz vreme napred-nazad kasnije... ista stvar. Puf! I quit!

Udjem u BIOS, tek onako... PC Health Status... 96C!!!

Molim?! Šta!?

Naravoučenije: očistite ponekad hladnjak i obavezno držite uključeno nadgledanje temperature procesora u BIOSu (što sam ja isključila pod firmom 'moj procesor se ne pregreva'... dok se ne zapuši prašinom).

Sleng, žargon, street talk... w/e

2007-02-02T02:08:00.000+01:00

Često koristim engleski, najviše u pisanoj formi i uvidjam da ne poznajem naročito dobro žargon, bilo u US ili u british varijanti. Danas ćemo predstaviti jednu... hmm... reč(?!), internet-shorthand a... ma samo kliknite na link::

lawl

Blogger, novi sistem itd.

2007-01-21T15:40:00.000+01:00

Prebacila sam blog na novi Blogger-ov template sistem i trenutno nemam vremena niti da vratim sve kako je bilo što se tiče estetike niti da napravim potpuno novi izgled bloga pa ćete neko vreme morati da gledate ovo.

Catch you all later!

Ehhhh....

2007-01-18T12:29:00.000+01:00

Izgubila sam rukavicu sinoć.
Nije mi to neka naročito važna stvar, ali...

Ako je jedna ostala bez druge - da li ću i ja ostati bez nekog?

Sve je u životu inače tako prolazno. Gubimo i stičemo prijatelje, zaljubljujemo i odljubljujemo, bivamo ostavljeni i ostavljamo. Koliko zapravo treba planirati budućnost ako će ona na kraju ispasti potpuno drugačije? Do koje granice uložiti sebe, do koje granice verovati?

Ehhhh...

Za mene je nemoguće ne dati celog sebe. U suprotnom - ništa i neće uspeti.

All systems ready! Here we go!

2007-01-05T18:22:00.000+01:00

E, 'de ste :o)
Dočekali smo još jednu Novu Godinu, lepog, neparnog broja. Da je i prost broj bilo bi još lepše ali dobro.
Kako sam nekolicini već rekla, doček Nove Godine je (citiram samu sebe) ultimativni razlog za intoksikaciju i neograničeno prepuštanje telesnim i duhovnim zadovoljstvima (ne, kulturno uzdizanje nema veze sa ovim, dobro ste pretpostavili) i kao i svaki put ja sam taj razlog dobro iskoristila. Do te granice da sam legla da spavam prvog januara posle podneva. Oh, well... taj prvi januar treba proglasiti produžetkom 31. decembra ili ga možda i potpuno ukinuti i time dobiti medjuvreme predvidjeno za oporavak.

Elem, bez obzira na opštu 'razedešenost' tokom novogodišnje noći i narednog dana ipak sam sačuvala odredjenu dozu veze sa realnošću i svim onim što me čeka u narednih 12 meseci.
Po svemu sudeći ova godina će najzad doneti neke korenite promene u mom životu. Ove godine ću diplomirati, verovatno se i zaposliti, prestati da beskonačno blejim, vratiću godinama zamenjene dane i noći u normalan tok, morati da izadjem iz svojih tako omiljenih 'duksa i prsluka' i uskočiti u nešto malo ženstvenije (jbg, sumnjam da ću moći da dolazim na posao tako nebulozno obučena). Na kraju, najzad ću se (ponovo) odseliti iz majčinog gnezda iako ću se redovno grebati o kuvanu klopu ;o) i možda će se, a volela bih, neko meni drag i važan, moja druga, na neke načine i bolja polovina useliti sa mnom, kolišna god garsonjerica bude bila u pitanju (vrlo pleonastičan pleonazam, zar ne?).

Stereotipno ili ne, ove godine ulazim u drugu, ozbiljniju fazu kada možda najzad prestanem da budem dete kada se govori o odgovornosti, posvećenosti i finansijskoj nezavisnosti (sve druge oblike nezavisnosti čovek stekne mnogo ranije, jelte).
I kažem vam, već je to sve počelo, čim se nije izgubilo u magli piva, tekile i još ponečega, dimu petardi u toj famoznoj noći kada ništa nije važno osim provoda.

I radujem se najviše na svetu svakom od izazova s kojim ću morati da se izborim ove godine :o)

Gde, kad i kako?!

2006-12-12T16:06:00.000+01:00

Mnogo dobra pitanja. Šteta što ne znam odgovor na sva.
Bio je apsolventski rok. Pošto je to rok u sred semestra i predavanja, ispit se održavaju tokom četiri vikenda. Prvog su bili ITKM i Radio-tehnika. Na prvom sam dobila 10 a na drugi nisam izašla jer nisam stigla da spremim sve kako valja, a izbegavam da izadjem i da 'možda i položim'. Bolje da ostanem kod kuće da spavam.
Prvi četvrtak posle toga bio je kolokvijum iz SAU-a. Dotični datum je bio 30. novembar. Prvi vikend nakon toga je bio slobodan, pa je narednih 10 dana bilo rezervisano za učenje ispita koji padaju u taj drugi vikend, ovaj poslednji iza sadašnjeg trenutka.
Medjutim, četvrtak se pomerio... negde, ne znam gde i ne znam kako, ne znam ni kad je moj inače precizan unutrašnji sat/kalendar pomerio sve za jednu nedelju unapred, jednu izgubljenu nedelju.
Znam samo da sam se u petak našla u čudu shvativši da ti ispiti nisu sledeće nego ove subote.

Prokletstvo! I izadjem samo na engleski...

Ludara

2006-10-16T01:33:00.000+02:00

Sinoć su pucali tri puta u lika koji živi u mom ulazu. To se tu i desilo. Za njega očekivano, jednom je već bio ranjen a proveo je i u buvari 2-3 godine zbog saučesništva u napadu na nekog, ko je popio nož tada nekoliko puta. Ne znam da li je preživeo. Ne znam ni da li je komša preživeo. Ja nisam bila kući u to vreme, keva me je zvala verovatno da mi kaže da je možda bolje da ne dolazim dok panduri ne završe uvidjaj. Mobilni je bio prazan, samim tim i nedostupan, a ja kao i obično, dolazim kući kad i kriminalci spavaju.
Večeras je malo mladja ekipa posle terevenke ispred zgrade uz zvuke domaće estrade i gomile piva isprebijala dvojicu momaka. Jedan, mršav i brz je uspeo da pobegne. Drugi, trom i spor, nije. Pivo je, kao za baksuz, bilo u staklenoj ambalaži i zapravo sve je počelo razbijanjem flaša. Lik je živ, mrda, ali sav krvav.

Sign Up!

2006-09-22T03:05:00.000+02:00

Je l' vi imate predstavu na koliko ste sajtova registrovani? A koji procenat i koristite svakodnevno? Ja jok :o)

Vidim večeras ima jedan baja komentator na mom blogu ;o) subdomain na AwardSpace-u i skontam - ako je subdomain mora da je za-djaba. Odem tamo, kliknem na Sign Up!, popunim jednom - Username already used... Mamu mu! Neko eksploatiše moj cenjeni web-nick (što je najgore ima još Cicika po netu, a nisam ja, grrrrr!). Probam drugi... E-mail addresses don't match. E, mrzim te online forme koje zaborave šta si popunio kad nešto zajebeš. Popunim sve ponovo... E-mail address already used for registration on our website. Try using the Lost Password? function.
Ju-ju-ju!
Ja tamo... kad ono... stiže lost password. Ulogujem se i ONDA se setim da sam se registrovala za taj za-djaba-web-prostor pre nekog vremena ali ga ne koristim jer nemam svoj domen. A to ne daju za-djaba, jel'te :o)
Gledam ja nešto tu... češem se po glavi... Otkud onda baji-komentatoru subdomain?!
Normalno, prvo mi pada na pamet da pitam čoveka glavom i bradom. Pregledam blog - nema kontakt linka, a da pitam u komentaru... ne ide, off topic čist.
Počešem se, ovog puta sa druge strane, po glavi... Deder, pa nisam baš toliko blesava...
I gde je zec? Nema zeca. (tj. ima onaj Sveti Zeka :o) ali ovo nema veze sa njim).
Inače, na tom free hosting-u nema reklama na vašem sajtu ali ima u admin-panelu... samo se reklame i vide... Gvir u levi meni - tabela - imate dva domena, pet poddomena, jednu bazu... itd. Aha... Češ, češ... Gvir u gornji meni... Link! Webhosting settings! Pa ako nije tamo onda... stvarno nema a baja-komentator ima vezu (ništa bez veze ni na webu u prevodu).
Normalno, nadjem, vrlo neintuitivno zavučeno. Na svim ostalim sajtovima uvek piše na index strani, bode oči kad udjete na sajt hosting firme, ovde jok!
I taakooo...

Arghhhh!

2006-09-15T12:31:00.000+02:00

Mrzim zubare!
Pre četiri godine sam izvadila desni par osmica i iako je sama ekstrakcija bila laka
(rečnikom stomatologa) jebene rupe koje su ostale su me mučile 20 dana. Ne pitajte
koliko sam brufena popila.
I tako najzad se odlučim da izvadim i levi par...
Medjutim, ona "dole levo", gubitkom drugara "gore i dole desno" je zavila jedan od korenova i kao kukom se zakačila za meso. Mamu joj...
Rezultat je bila teška ekstrakcija i "gornju ćemo drugi put, da te ne mučimo sad toliko". I da, sad me boli nedostatak zuba, ne zub. I sve je otečeno, i imam neki ogavan metalni ukus u ustima, valjda je taj kukasti krst pardon koren izrovario sve unutra dok su ga izvulačili napolje pa curka krv...
Bljak!

Idem da stavim obloge...

Mnogo pitanja i poneki odgovor

2006-09-12T15:21:00.000+02:00

Zašto posle serije uspeha i dobrog provoda koji je krunisao uspeh neophodno mora
da se pojavi period loše narodne pesme? Znate na šta mislim - "pola kafane sam
popio, drugu polovinu demolirao ali i dalje plačem" - sa različitim varijetetima
razloga za plač.
Gledano sa kalendarskog početka godine prvu polovinu obeležili su "poslovni" uspesi
(poslovni== studentski, naravno), treći kvartal prošao je u znaku letnje zabave
otelotvorene u nekoliko više nego uspelih žurki i odlaska na more dok je kraj tog
kvartala zapao u apatiju i/ili depresiju. Sindrom "osećam se kao izduvan balon", u "tvrdjoj" varijanti kao "bušan kurton". D'izvinete :o)
Da jedno loše nikad ne ide samo potvrdjuje i duboka prožetost odsustva radnog elana i
entuzijazma emotivnom prazninom koju ne uspevam nadoknaditi nijednom od poznatih i do sada uspešnih metoda.
Za one koji znaju - da, jeste, za one koji ne znaju - samo nastavite sa čitanjem.

Emotivna bura koja traje od prvog suočenja sa neophodnošću ozbiljnog rada nekoliko
puta je dobila i doping što od mene same, što od porodice koja jedva sastavlja kraj s krajem (i to ne samo u finasijskom domenu), što od dečka i naše veze koja se klima u našoj egzistencijalnoj neodredjenosti, što od dragih prijatelja koji prolaze kroz težak period u svojim životima. Kao da se pola sveta zajedno sa svima nama našlo na prekretnici, pred promenama kojih se plaši a koje su neophodan sastojak u receptu za preživljavanje... ili proživljavanje. U jednoj tački začarani krug to zaista i postaje i shvatamo da jedni bez drugih ne možemo osim ako moramo i da isto tako dalje ne ide ako ne prihvatimo promene.
I tu stižemo u srž problema. Zašto težimo formiranju jednolične svakodnevnice i zašto to radimo isključivo linijom manjeg otpora do granice u kojoj se gubimo u lavirintu
sopstvenih medjusobno neuskladjenih želja?

Uzevši u obzir moj sadašnji životni status - student pred početkom kraja svog studentskog života, teška lenština i kampanjac, sa životnim iskustvom i inteligencijom dovoljnom da sagleda uzroke i posledice svojih (ne)dela - zbog čega je toliko patnje neophodno da bih shvatila da je vreme da predjem na sledeći nivo iako se za to svesno pripremam prethodnih nekoliko meseci?
(uzdah, dubok i težak)
Motivacija? Prestala sam da mislim o motivaciji kao o nečemu što realno postoji - jedino što još može da me motiviše da budem bolji čovek je ljubav, ali moja ljubav istovremeno ne nalazi da je to dovoljan poriv za njega da bude bolji - i to je prvi razlog ovako velikog nezadovoljstva koje je počelo i na uši da mi izbija a koji uspevam da definišem. Nažalost, ljubav me ne motiviše da učim - samo racionalna neonska reklama u mojoj glavi to može da uradi a na njoj piše trenutno "Pa nećeš sigurno na samom kraju da tako gadno zabušavaš? I nećeš dozvoliti da produženi trenutak slabosti zaustavi taj poslednji napor i da ne izdržiš do kraja!" Ali reklama povremeno ostaje bez napajanja... srećom postoji i pomoćni sistem koji me verovatno
ni ovog puta neće ostaviti da visim u vazduhu negde izmedju.

Sada, danas, posle temeljnog preturanja po čitavoj situaciji i subjektivnom doživljaju glavnih učesnika mogu da kažem da znam gde su problemi kao i da imam načina da ih rešim. Cena koju ću platiti ukoliko to ne uradim(o) mnogo je veća od napora koji treba uložiti i straha koji treba prebroditi jednom kada se nadjem(o) oči u oči sa promenom.

Da, suština je pobediti sebe.

Consular Information Sheet

2006-08-29T20:37:00.000+02:00

By U.S. Department of State
Bureau of Consular Affairs
Washington, DC 20520

Link

Highlights ::

Theft and carjacking, especially of "Volkswagen" brand cars, four-wheel drive vehicles and luxury cars, occur at all times of day or night and in all sections of Belgrade and other parts of the country.

Roads in Serbia are often poorly maintained, especially in rural areas.

Buses and trams are overcrowded in Belgrade and in other areas of Serbia and are poorly maintained.

Street crime is at a level similar to other large European cities.

SAFETY AND SECURITY: Occasional demonstrations occur. Even demonstrations intended to be peaceful have the potential to turn into confrontational situations and possibly escalate into violence.

Da poradimo malo na imidžu?

Mada... kada je marketing u pitanju U.S. Goverment Export Portal je malo optimističniji.

O čemu li sam mislila... ?!

2006-08-17T17:25:00.000+02:00

Citat iz jednog mejla koji sam poslala profesoru kad sam radila domaći zadatak iz tog dotičnog predmeta:

...pa se postavlja pitanje da li free-running brojač
u okviru mikrokontrolera ima dovoljan broj pita...

A p i b nisu ni blizu jedno drugom na tastaturi :o)

OK, tu sam...

2006-08-09T02:21:00.000+02:00

Dobro, znam, mesec dana... Izvinjavam se :o)
Bila na moru, treba svašta nešto da napišem ovde ali još uvek sam u teško blejačkom raspoloženju pa je razumiljivo da mi je i korišćenje tastature suviše naporno :o)

Za početak jedna slika, Milica i ja, Nesebar, Bugarska.

Autostoperski...

2006-06-24T01:04:00.000+02:00

http://www.sciencemuseum.org.uk/hitchhikers/

I naravno knjiga u online izdanju na engleskom:

The Hitch Hiker's Guide to the Galaxy
The Restaurant at the End of the Universe
Life, the Universe, and Everything
So long, and thanks for all the fish
Mostly Harmless

Kuda ide ovaj grad?

2006-06-18T12:12:00.000+02:00

Sa Cecinog koncerta preko Brankovog mosta ka gradu!

Neću reći "samo meni ovo može da se desi" jer bilo je sa mnom još najviše 10ak ljudi koji su prkosili masi i kretali se u suprotnom smeru.

Posle laganje šetnje i osvežavajuće priče sa najboljom drugaricom uputim se na Trg ne bih li uhvatila neki autobus. Nameračim se na privatnog prevoznika koji vozi 15ak minuta pre redovnog polaska u 1:10, udjem, sednem... Nije prošlo tri minuta vozač kaže "Nije ovo 15 nego 68". Svi u čudu, i pomalo skrušeno izadjemo iz autobusa.
Kada se redovna, "GSPovska", 15ica nije pojavila ni do 1:30, rešim da izadjem ka mostu i uhvatim neki taksi, jer masa koja je čekala tu istu 15icu je odavno prerasla kritičnu vrednost a od 36 sati suza umorne oči su tražile san.
Izadjem u Brankovu... kad onoooo.... reka ljudi. Sad, OK, znala sam ja da će neki delovi koji vode upravo ka Zemunu biti zatvoreni zbog tog famoznog koncerta ali... most!?
U'vatim prvog organa reda i mira za rukav da pitam kakva je situacija a potom i šta mi je činiti. "Most je zatvoren dok ovi ljudi ne prodju, bolje idi peške."
Argghhhhh!!!!
I tako uplovim u šest kolovoznih traka široku masu na mostu. Nebrojene večeri po gužvovitim klubovima su me pripremile za ovakve situacije čak i ako sam u papučama pa sam hrabro gazila kroz masu koja je isparavala na sveže izgaženu travu, sladunjave parfeme devojčica sa nabudženim sisićima i znoj njihovih muških pratioca.

Paralelno samom mostu, sa desne strane ako idemo u mom smeru kretanja iz jedne zgrade u kojoj je jedna gajba namenski preradjena za žurke dopire muzika. Zastanem uz ogradu, kraj pesme, počinje sledeća... hmmm... live nastup i neka riba peva Sweet child of mine. Obradujem se da nas još ima normalnih, prestrojim se iz žute u srednju traku, treća, gas... Stvar kao stvorena za brzu vožnju ;o)

Na polovini mosta pojave se panduska kola, umilni glas sa razglasa je rekao "Oslobodite most. Koristite žutu traku ili trotoar." Kao po komandi, spuštam u drugu i prebacujem se na trotoar, uz samu ogradu, čvrsto stežući desetak papira, koji odlučuju moju današnju vežbu iz Telekomunikacija, u strahu da ne završe u reci pod navalom ljudi koji mi idu u susret poptuno zgranuti da neko može ići i u suprotnom smeru.

U donjoj polovini mosta obraduje me saobraćaj koji se lenjo probijao kroz raštrkane grupice ljudi ka gradu. I eto one 15ice koju smo tako željno iščekivali.

Pokušam da dobijem taksi. Jedan, drugi, treći broj... "Ništa slobodno, žao mi je." Ehhh... Oči mi se pomalo sklapaju i nema više te pljuge koja će da me održi budnom praveći mi društvo u mom pohodu kući. Pomislim, zaustaviću neki taksi... hahhaahha... ma važi.
U tom... nailazi 15ica, prepuna, ali prepuna, ali stvarno prepuna :)))
Smorim se ponovo. Ne ide mi se peške, zaspaću negde usput.
Srećom pojavi se i druga, značajno praznija (Srbi... svi se nagurali u prvu). Ufuram se nekako i za 20ak minuta stignem kući, posle skoro 2 sata od polaska iz grada. Mokra od znoja. Čitavo veče sedim napolju na blagom povetarcu u fantastično toploj ali prijatnoj letnjoj večeri i onda taj autobus zajebe radnju. Bljak!

Pomislila sam da vam sve ovo ispričam još noćas, ali nisam imala snage :) Posle hladnjikavog tuša samo sam se srušila u krevet.

Praznina, koja će, nadam se, proći

2006-06-17T14:33:00.000+02:00

And when your fears subside
And shadows still remain
I know that you can love me
When there's no one left to blame
So never mind the darkness
We still can find a way
'Cause nothin' lasts forever
Even cold November rain

A kad smo kod Guns-a... samo da ne ispadne Don't Cry :(

Momenti

2006-06-15T23:43:00.000+02:00

- 1 -
Izvinjavam se na pauzi. Nekako sam bez ideja.

- 2 -

Večeras je Švedska dobila Paragvaj jednim golom u 89om minutu. Zanimljiv fudbal.
U nedostatku boljeg programa porodično smo odgledali utakmicu. Celu :o)

- 3 -

Frontmen grupe Sisters of Mercy je na preksinoćnjem koncertu bar 15 puta ponovio rečenicu "Where in the world is Ratko Mladić?"
Pomislila sam da su mu platili da nas hipnotiše, ili što je Marko rekao "Što se masa sad ne bi organizovala i u glas povikala Go search, for fuckin' sake!"

- 4 -

Nešto pred kraj koncerta na Temple of Love, poželevši da snimi kamerom mobilnog telefona deo atmosfere, Marko je usmerio displej telefona ka bini umesto same kamere. Kad sam mu skrenula pažnju na to ispostavilo se da uopšte i nije uključio snimanje nego je pritisnuo nešto sasvim pogrešno.
Sam koncert - tja... tezga. Većina stranih izvodjača to tako uradi. Ali ovi ga preteraše svirkom od nepunih sat i 20.

- 5 -

U subotu, mama i Milomir (mamin drugi muž) bili su u redovnoj nabavci u Rodiću. Naravno, Milomir je dovukao sve kupljeno iz gepeka u stan.
U nedelju, mama je pravila nešto što zahteva mleko kao sastojak i zamolila Milomira da joj otvori jedan litar. On se samo lupio po čelu uz uzdah "Jao, mleko!", otvorio vrata od stana i posle 24h koje je provelo u hodniku najzad uneo u stan. Dugotrajno mleko, čitav karton (12l).

Geekish Siemens

2006-05-07T18:01:00.000+02:00

Možda vama ovo nije ništa novo, ali meni je bilo zabavno. Pre neki dan mi se ispraznio telefon u gradu. Kako mi je trebao telefon Marko i ja smo menjali kartice nekoliko puta (on je bez kredita, naravno) i telefon je kada je stigao do punjača zaboravio koliko je sati i koji je datum...

Posle sam probala koji datum može na njemu da se namesti i ne može ništa pre ovog koji vidite na slici, a na telefonima koje sam imala pre ovog je uglavnom najraniji datum koji je moguće namestiti upravo onaj kada je telefon proizveden.

Tri nedelje gluposti

2006-04-29T13:53:00.000+02:00

Ispit iz OS1 bio je tačno pre tri nedelje. Ujedno to je bio i prvi ispit u aprilskom ispitnom roku i jedini koji sam položila. Veče posle tog ispita je sve krenulo naopako. Zapravo već tog dana je sve krenulo naopako.
Ta subota je bila prolećno sveža. Ispit je počinjao u pet posle podne i ja sam kao svaki pažljiv student pošla više nego na vreme - čitavih sat i po pred početak ispita. Prvo sam čekala 15icu u Zemunu 20 minuta, da bih na kraju ušla u 78icu sa kombinacijom da izadjem kod Franša (jer 78 još uvek nije išao kroz Nemanjinu), popnem se u Bulevar JNA (kako god se sad zvao) i uhvatim tramvaj za par stanica do Pravnog a onda opet malo peške do ETFa. Medjutim, baš tog dana Beograd Put je radio jednu traku Brankovog mosta i baš tog dana u to vreme pola stanovnika Novog Beograda i Zemuna je rešila da predje na drugu stranu. Tako se 78ica kojom sam se vozila zaglavila na čitavih 20 minuta u pokušaju da prodje pored Hotela Hyat, a ja sam se u 18 minuta do početka ispita našla ispred Železničke stanice... bez prevoza i lepa dva kilometra uzbrdo do fakulteta. Šta drugo, podjem peške uz Nemanjinu. Okrenem Marka da vidim da li može da me pokupi kolima i odveze do fakulteta... "Keva nije kući" - bio je odgovor. Samim tim ni kola.
Raskrsnicu sa Kneza Miloša prešla sam uz salvu psovki. Na Slaviji sam već bila gola voda. Kao za baksuz... nigde nijednog taksija. A ja nisam imala vremena da ih čekam da se pojave. Dok sam se pela uz Beogradsku i listovi su počeli da me bole od užurbanosti. Tračak nade pojavio se kod Pravnog - 7 do pet. Na faks ulazim u 2 do pet i shvatam da se čovek koji prodaje fakultetske vežbanke još nije pojavio i da ispit neće početi ako pola studenata nema u čemu da piše... I odahnem.
Narednih nekoliko dana je još otoplilo. Dala sam sebi oduška dve večeri... pa još jednu... pa dve... ustajala sam u podne, u jedan posle podne... u tri posle podne. Prosečna dnevna količina piva unešenog u moj organizam popela se na 5 iako smo neko veče i preskočili. U jednom trenutku odustajem od ponovnog izlaska na MTT koju sam sa sedmicom položila u apsolventskom roku i javljam profesoru da mi upiše ocenu.
Sledeći ispit na redu bio je SAU, 19og aprila. Koristan u struci ali velik i poprilično dosadan ispit. Već sam ga radila pa sam mogla da krenem od bilo koje oblasti... U narednih 3-4 dana sam počinjala od teoretskih pitanja za usmeni, prve, druge... pete oblasti... i neće. Neće nikako. Ni u snu.
A proleće... ne pamtim kada mi je poslednji put ovako udarilo u glavu. Kao uspaljena tinejdžerka, majke mi. Ne treba mi nikakav poseban provod, nikakve žurke, fancy izlasci, posebna muzika - samo da sam napolju u nekom prijatnom društvu sa kojim se razumem (i koje mi ne nedostaje, da se razumemo).
Tada odustajem i od tog ispita suočena sa činjenicom da više nemam vremena da ga spremim ni za prolaz a kamo li za neku normalnu ocenu i tešim se da imam još 10ak dana do Telekomunikacionih mreža koje mogu lepo da spremim.
Priča za TKM je u neku ruku posebna. To sam položila u januaru. Medjutim, sklopom uslova pod kojima se ispit polaže i moje sklonosti ka lošem pamćenju formula, izbrljam, profa mi skine gomilu poena na teoriji iako sam zaista dobro uradila i dobijem samo šest. Besna - poništim ispit. Prvi i poslednji put.
U medjuvremenu, jedan od SMART parametara mog ljubljenog hard-diska ode ispod dozvoljene vredosti. Narežem nekoliko DVDova, sredim sistem instaliran na drugom HDDu za svakodnevnu upotrebu, uradim low-level format i vratim disk u upotrebu svakodnevno ga kontrolišući. Usput odradim i redovno čišćenje kompa. Zašto je ovo važno shvatićete do kraja ovog unosa.
OK. Počinjem da učim... izadjem, ustanem u 2 popodne... mamurna. Ponovo počinjem da učim... zaglavim ispred kompa igajući Heroes of Might and Magic III... ustanem u pola tri. Okrenem se dva puta, izadjem... Ah, kako je teško učiti u aprilu!
Sedam dana pred ispit podjem u grad da pokupim termalnu pastu od Vrze jer sam pri čišćenju morala da skinem ostatke prethodne, toliko je bilo prašine. Nadjemo se na nekoj izložbi iza Lučke kapetanije, zatim u čoporu odemo na jazz u Pticu. A htela sam da uzmem pastu i da se vratim kući.
Sutradan - Mihailov rodjendan. To zaista nije smelo da se propusti.
Od nedelje, koju sam provela bauljajući od svog radnog (blejačkog?) stola do kupatila i tegle sa kafom, do juče, kada je bio i poslednji ispit, nisam mrdnula iz kuće. Učila? Jok. Počela tek u sredu i do petka u 8 ujutru sastavila 32 radna sata. Naravno, noć pred ispit nisam spavala nego sam sastavljala parčiće svog znanja.
Upravo te noći, prvi put negde oko pola 4, čujem neko pucketanje, lupkanje. Začudim se jer napolju je tiho, muzika je utišana, ja se ne pomeram osim što piskaram. Do pola 6 isti zvuk se začuo još nekoliko puta. Nije mi padalo na pamet šta bi moglo da bude... dok nije pošteno zakrljalo. Disk!!! Na kom je ostalo još par gigabajta podataka, važnih, koji nisu narezani (zapravo, sve je to bilo na trećem disku, ali sam ja iz razloga koji se zove ljudska glupost posle low level formata podatke premestila umesto da samo iskopiram).
Sad sledi akcija. Gasim komp, kačim treći disk umesto CDa... ne podiže se sistem. Reset. Davi, davi, davi, plavi crvić, crn ekran (!?), reset... opet isto. Ostavim samo disk sa sistemom... radi. Svašta!? Posle pet različitih kombinacija i duplo više restarta pronalazim kombinaciju koja radi. 6 i 20, u 7 treba da krenem na ispit... Dižem TC, odabiram fajlove za kopiranje, F5 i TC se zamrzne. Ooo, dodjavola! Ubijem proces. Ponovim korake od 1 do 3. Opet se zamrzne. Grrrr! A šta ako disk više nije čitljiv?! Ne, ne, nemoguće!
Nekako se saberem i kao poslednji neuki idiot počnem da prevlačim fajlove iz jednog u drugi prozor... Radi to nekako ali sporo. Jasno, disk samo što nije izdahnuo. Vreme ide, ali kopiranje nikako.
Spremam se, uz povremeni drag&drop, a sve folder po folder, jer u suprotnom se sve zamrzne. U 7:00 skidam WDa iz kompa, pakujem ga i izlećem iz kuće.

Lagano stižem na ispit. Dele se zadaci. Šok! Profa 'ladno uvalio jedno teoretsko pitanje i jedan zadatak za koje je na listi koju je izbacio pred januarski ispitni rok jasno naznačeno da u prva dva roka neće doći na ispitu. Lako pitanje. Lak zadatak. Ali džaba kad nisam ni pogledala. Jedno od pitanja ne znam, neko suludo izvodjenje koje nisam htela da nabubam. I ništa. Uradim ono što nikada nisam, ni na jednom ispitu uradila. Čak i na početku svog studiranja kada bih malo šta znala na ispitima. Predam praznu vežbanku i izadjem. Zašto? Zato što da bi se prošlo treba imati četvrtinu poena na svakom zadatku/pitanju i u ukupnom zbiru preko pola maksimalnog broja poena. Dakle - nije bilo nikakve svrhe. Ispit poništen, kao da ga nikada nisam ni položila. To je dodatna glupost. Trebalo je da pitam profesora da polažem ponovo pa ako dobijem veću ocenu da on upiše nju umesto one šestice. Medjutim, ja sam ocenu poništila u studentskoj službi i nigde je više nema.
Suviše umorna da bih očajavala, nosim disk na reklamaciju (pod garancijom je, srećom), odlazim kod Marka i odvalim nekoliko sati spavanja.
Po povratku kući, u nameri da uspravim kućište i vratim diskove na mesto, jer sve je za mnom ostalo u haosu, izvučem slave deo IDE kabla iz jednog diska a potom i master deo... a konektor ostane u disku :) Nacerim se samoj sebi, uzmem drugi kabl i vratim sve na mesto.

Za neke stvari čovek zaista mora da bude kreten.

Šta znate o lenjivcima?

2006-04-16T23:23:00.000+02:00

Evo... juče baš... Djricky me je podsetio da je ponovo prošlo mesec dana od poslednjeg unosa na ovom blogu... A daleko od toga da nisam imala šta da pišem...
Recimo, odigrala sam jednu avanturu NiBiRu: Age of Secrets i mogla sam da je prokomentarišem, iako nisam neki naročito iskusan igrač bilo kakvih igara (eto, poželela sam da kažem video-igra ali ne ide... PC igra... opet ne ide, prave ih sad za mnoge uredjaje... ovako bez epiteta koji bliže opisuje grupaciju igara pomislićete da nikad nisam igrala "Ne ljuti se čoveče!" ili tako nešto, ali mislim da imam rešenje)... dakle, khm, iako nisam neki naročito iskusan igrač elektronskih igara (je l' da je rogobatno?). Zatim... navukla sam se na neku online strategiju - Space Merchant Realms, igra se u browser-u, vi ste u ulozi svemirskog trgovca, birate jednu od rasa, imate svoj brod, možete i ne morate biti član neke alijanse, trgujete, ratujete, bavite se diplomatijom, gradite planete i tako, ali i o tome me mrzi da pričam.
Treća stvar, mnogo ozbiljnija od prethodne dve je moje veliko razočarenje u fakultet kao instituciju koja treba da stvori stručnjake a na kojoj ljudi umesto da nauče da rade - nauče da varaju i da na nemoralan način obezbedjuju sebi napredak.
Naime na tu temu sam htela da napišem čitav elaborat sa vrlo živopisnim primerima, medjutim muka mi je i da mislim o tome a kamo li još i vas da davim.
Mogla sam da se hvalim da sam položila još dva ispita, ili da sam jedan poništila i da sad moram ponovo da bubam to isto... Ili da sam se toliko ulenjila u poslednjih nedelju dana i da sam toliko piva popila da nisam bila u stanju da se saberem i da sednem da radim jedan od tri ispita koliko mi je ostalo sa treće godine a koji sam prijavila za aprilski ispitni rok (koji je u toku).
Ah, bila je i jedna zanimljivo iskrivljena stvar - a to je jedan izlazak. To ću vam ispričati, ali ne sad. Neka me neko podseti u narednih nekoliko dana :o)

Sneg, Takač i još ponešto

2006-03-14T00:09:00.000+01:00

Markom me je opomenuo da nisam ništa pisala više od mesec dana i da bi krajnje vreme bilo...
Naime, imala sam svašta da pišem, o ispitnom roku, fakultetu i razočaravajućim činjenicama u vezi sa tim (ne, nisam pala nijedan ispit u januarskom roku, for the record - 3 prijavila, 3 položila), medjutim negde u ona tri-četiri započinjanja učinilo mi se da je sve to potpuno besmisleno i da moja jadikovka na sistem niti može bilo šta da promeni niti ima publiku koja bi eventualno mogla nešto da promeni, pa sam odustala od toga.

Kako je i propisano, posle uspešno završenog ispitnog roka usledio je i zasluženi, preko potreban odmor. Na planini i skijama :o)
Kao i obično, otišla sam sama, odsela u hotelu koji je bezmalo 2 kilometra od centra, što nije tako strašno iz perspektive skijanja jer postoji mini-bus koji vozi goste hotela do skijališta ali iz perspektive izlaženja i nije baš najprijatnije. Vraćati se sam, noću, iako osvetljenim putem, na vrlo ozbiljnoj planini kao što je Kopaonik ume da dobije primese avanture. Ako ne stvarne ono bar imaginarne. Pogotovo ako ste pijani :o)
U isto vreme kada i ja, Kop je posetio i jedan mali deo moderatorske ekipe sa [es]-a, Gojko, Mangel i Boccio, svi sa nekim svojim ekipama razbacani po čitavoj planini.

Da krenemo od nekih osnovnih informacija.
Vreme je bilo ispod (iznad?!) svih očekivanja. Pet dana je padao sneg, a ostala dva je bila magla. Svih sedam je duvao monstruozan vetar. Sunce je uspelo da zavrne oblake čitava dva puta po sat-dva. Iza toga je samo sneg nastavio da pada, kao u inat, još upornije. U toj upornosti nije sve bilo tako loše. Bolji sneg nisam videla godinama. Pravi, debeli, škripavi, prašinasti sneg. Ako bi se ko zeznuo pa pao, podigao bi se čitav oblak snega, kao da je prašina. A pahuljice? Na -15°C pahuljice su kao iz nekog udžbenika, slikane pod mikroskopom i na tamnoj jakni ili rukavicama mogli su se pomalo videti njihovi savršeni kristali.
Da nije tako strahovito duvao vetar, zanimacija sa pahuljicama bi možda bila i prijatnija za vreme sedenja na žičari. Ovako smo svi otresali sneg i trudili se da se koliko je moguće skupimo i sakrijemo lica, umotana u trista čuda, od vetra.

Samo skijanje je priča za sebe. Uglavnom sam skijala sa Bocciom i njegovim društvom i nekako smo svi u prva dva-tri dana bili izlomljeni. Definitivno iz sedećeg životnog položaja se ne sme izaći na planinu, vetar, sneg a posebno ne stati na skije i folirati se da je sve u redu.
Već prvog dana skijanja sam imala bliski susret sa Arturom Takačem :o). Poučena Bocciovim savetom "kako na skijama do Putnika" uspela sam da sidjem kroz šumu, prateći neki trag od motornih sanki, na dve krivine od vikend naselja, iliti lepa 3-4 kilometra od hotela. Kad smo se razilazili na Sunčanoj dolini tog dana, Boccio mi reče da se javim kad stignem, što sam ja vozeći kroz šumu pretočila u "javiću se kad se izgubim". I tako je i bilo. Hvala Bogu na mobilnim telefonima (mada posle drugog slučaja mog gubljenja, za sledeću sezonu su mi obećali GPS).
Druga situacija, posle koje sam defintivno odlučila da u subotu pred polazak kući neću skijati, iako mi je skipass važio i tog dana, desila se u petak, neposredno po završetku rada žičara. Pošla sam da uhvatim "zadnju žicu" (poslednju, da, ali ovaj se izraz nekako ustoličio na svom položaju, dobro je dok se ne piše sve zajedno) i da se sa te staze odvojim na drugu i spustim do centra (za upućene u pitanju je veza Rtanj-KGB). Na vrhu me je sačekala strahovito gusta magla i nevidjen vetar. Možda i najjači vetar čitave nedelje (... mrtva trka, sve vreme je bilo strašno). Skretanje koje mi je bilo potrebno se otprilike nalazi na 300 metara od mesta na kom se silazi sa žice, ali već posle sto nisam bila sigurna ni gde su mi noge kad pogledam dole a kamo li gde je to skretanje. Prebacila sam se uz levu ivicu kako bih eventualno uspela da vidim tablu sa strelicama, medjutim tada je već bilo kasno, već sam prošla skretanje i lagano je počela da me hvata vrtoglavica, hladan znoj, panika? Verovatno i to. Poslala sam Bocciu poruku da ništa ne vidim, on je iscimao nekog iz GSS-a, i taj neko me je zvao posle 10ak minuta. Ali ja sam već bila u dnu žičare.
Kad sam se tako zaglavila u magli na sred uredjene ski staze (u ovome je i najveća ironija, nisam se izgubila da ne znam gde se nalazim, nego da ne vidim to gde se nalazim), prvo što mi je palo na pamet je da eventualno sačekam da se magla malo podigne. Kako došlo - tako i otišlo - oblak u koji sam upala može da prodje tek za tri dana jer verovatno vuče za sobom još nekoliko "velikih sivih" drugara koji zajedno sa njim obavijaju planinu. Sledeća stvar se nametnula kao veliki problem - telefon mi se ispraznio, još uvek se nije ugasio ali ga od toga nije delilo više od jednog SMS-a. A kada sam naišla na prvu nizbrdicu (opet ironija - poznajem tu stazu jako dobro i čak i u tako strašnoj magluštini znam na kom sam njenom delu), jasno je bilo da mi sledi debela tura pešačenja.
Lagano sam se spustila do dole, sve nekako pipajući skijama stazu, iako znam da je ravna (bez hupsera), vrlo blaga, da ima dva ravna dela, dve nizbrdice, jednu desnu krivinu.... ali sreći nije bilo kraja kad sam ugledala ostatke stare tanjirače a potom i novi četvorosed. Tu je i trenutak kada me je dobio lik iz GSS-a, kome samo samo rekla da sam se spustila do dole i da sad nije frka. Kao što i nije bila.
Da se ne lažemo strašno sam se prepala. A i Takača su mi pominjali suviše često tih dana da sam samo čekala kada će da me zadesi i ta treća stvar i kada ću se zagubiti trajno. Zato sam i odustala od skijanja u subotu. Inače je vreme bilo grozno.

Sad mi nema spasa

2006-01-23T12:20:00.000+01:00

Bilo juče jedno venčanje. Markov stariji brat se oženio svojom dugogodišnjom devojkom, sa kojom i živi od pre dve godine. Vrlo moderno venčanje, bez venčanice, odela, gomile svatova. Više onako 'sportish' :) Naravno sve po redu i protokolu, prvo kod matičara a zatim i pred Bogom.
Potom smo bili na svadbenom ručku a žurka povodom dogadjaja zakazana je za subotu.

I pogodite ko je uhvatio bidermajer!

Dva Nula Nula Šest ;o)

2005-12-31T13:36:00.000+01:00

Prvo i najvažnije - želim da budete zdravi sledeće godine. Ali ne samo zdravi, nego snažni i energični, pozitivni, voljni da nešto promenite što ste odavno želeli, voljni da menjate svet, jer samo ako se dovoljan broj nas uključi u to svet će možda biti bolji.

Drugo - volite. Volite sebe da biste mogli da volite i druge ;o) jedno bez drugog ne ide. Učinite da budete zadovoljni sobom a potom svoje raspoloženje i zadovoljstvo prenesite na sve koji su vam dragi, koje volite pa i na svoje neprijatelje, koliko god oni bili blizu ili daleko.

Volite sunce i vetar, drveće i ptice, reke i mora, vedro nebo i crne oblake, kišu i munje, volite sve ono što možda do sada i niste. Volite ljude iako oni to ponekad ne umeju da uzvrate. The pleasure is all yours!

Radujte se malim stvarima, one ispunjavaju više nego što očekujete. Radujte se i velikim stvarima, sanjajte ih i ostvarite svoje snove.

Budite iskreni, otvoreni prema svima, bez predrasuda. Prihvatite sve što je novo i neobično jer u neobičnosti je različitost a upravo različitost je učinila svet tako lepim^*1.

Budite srećni i dobri. Budite lepi. Budite sve što poželite :o)

Srećna vam Nova!!!

Vaša Cicika

_{*1 Mada je mankind poprilično zajebao radnju na tom polju.}

Ko radi taj i greši....

2005-12-11T22:19:00.000+01:00

... ja uglavnom ne radim ništa :o)
Čitam sad neke ranije postove na sopstvenom blogu, tek onako, da vidim koliko su dosadni. Nisu baš toliko dosadni, ali su me lepo podsetili nekih trenutaka a usput sam se i nevidjeno ismejala svojim greškama u kucanju.
Kad god postujem, kad završim sa tekstom pročitam ga ponovo, ponešto dodam ili oduzmem i obavezno se potrudim da uklonim sve greške. Džaba! Uvek neka promakne.
Da ne smaram gde su, koje su i ostalo, nije važno, ali bilo mi je smešno.

Lunatics - part two: epizoda u stanici

2005-12-10T14:02:00.000+01:00

Kao što rekoh, kad smo zapalili sa mesta dogadjaja iz prethodnog posta nismo se zaustavili sve do pandurske stanice. Čak smo prošli i kroz dva crvena svetla. U fazonu 'ako ćeš da nas juriš, ideš za nama u stanicu'.
Kako smo izašli iz kola mene stiže strah i počinjem da drhtim, a zatim i da se tresem toliko da mi ispadaju stvari iz ruku.
Prilazimo prijavnici... "Dobro veče, mi bi da prijavimo ... incident!" - "Fizički napad" - upadam Marku u reč. Neko od policajaca dovikne "Je l' to sa izlogom?", a mi u glas "Jeste!". Udjemo kod šefa smene, sednemo... ja zamolim za čašu vode, mada je trebalo da tražim i jedan valijum, ali dobro. Krenemo da pričamo... pandur odma' 'vata motorolu javlja patrolama da traže tog i tog... Zove jednog, drugog... pita nas ponovo za ovaj detalj, za onaj detalj, zove saobraćajnu policiju koja zbog razbijenog izloga mora da izvrši uviđaj... konsultuje se sa kolegama ko treba da preuzme naš 'slučaj'...
Naravno, ili smo mi bili zbrkani i neodređeni iako se meni nije činilo da je tako, ili su panduri slični onima iz viceva, ili se možda stvarno sve to komplikovano izdešavalo, ali nije nam bilo lako da objasnimo sve ni iz trećeg puta. Pored saobraćajne policije, nekog mlađeg inspektora koji je ubrzo došao, šef smene sa kojim smo razgovarali je zvao i hitnu pomoć iako je Marko rekao da mu ne fali ništa. Ništa mu i ne fali, hvala Bogu, osim jedne ogrebotine pored nosa, ali zapisnik mora da se napravi.
Potom stiže taj mlađi inspektor, kome smo ponovo ispričali čitavu priču, opet nekoliko puta dok je uspeo da sastavi sve delove, i on je zapisao naša imena, opis čoveka i reg. broj njegovih kola. Sve to je trajalo oko 45 minuta, da bi nam posle rekli da izađemo u hodnik i sačekamo starijeg inspektora radi pravljenja zvaničnog zapisnika.
Kad smo došli dovde, da vam opišem malo tu policijsku stanicu. Dakle - DNO! Malter opada na sve strane, stanica ima centralno grejanje koje ne radi, pa je u hodniku temperatura kao napolju, a kancelarije im se dogrevaju nekim TA pećima or something. Onako... sve se raspada, sve je grozno ružno i staro. Kucaju na nekim prastarim mehaničkim (!) mašinama. A bitno da su im nabacili nove džipove za interventne jedinice, sve one 'tristasedmice'...
U međuvremenu, stiže hitna pomoć. Ulazi njih šest sa svom mogućom opremom za reanimaciju, obučeni u nekakve drečavo narandžaste uniforme. Marko je kasnije prokomentarisao da je trebalo da stavimo cvike za sunce kad su ušli, koliko su drečavi. Malo je to bilo bezveze, što oni stižu kao da se ne znam šta desilo a Marku ogreban nos. I oni sami su se zapitali zašto su pozvani. Ali dobro, procedura je takva i mora da se poštuje.
Posle još 20ak minuta smrzavanja u tom hodniku, pošalju nas da se vratimo na 'lice mesta' da se nađemo sa patrolom saobraćajne policije i da i njima ispričamo šta se desilo.
Saobraćajac sa kojim smo pričali je bio pravo osveženje u poredjenju sa ostalima - iz prve je shvatio šta se desilo, ali izgleda da je već pričao sa nekim svedocima (sa obezebedjenjem banke, npr.). Njegova reakcija je bila "Pa ljudi on je vas pokušao da ubije! Oni nisu normalni! Sad ja njemu da pišem po ZOBSu što je razbio izlog. To će inače biti naplaćeno od osiguranja vozila. Njega treba da odrape za nešto drugo!" i dade nam da popunimo formular za izjavu o dogadjaju. I tu smo proveli još pola sata, što pišući te izjave, što čekajući da njemu iz stanice jave nešto, 'bem li ga šta.
Potom se, zajedno sa saobraćajcima, vraćamo u stanicu, ovaj sa kojim smo razgovarali uleće kod starijeg inspektora u kancelariju i kreće da mu objašnjava da je lik nas praktično pokušao da ubije i da je nama slučajno polomio noge taj izlog ne bi ni bio razbijen, i da sve to nema nikakve veze sa saobraćajem osim što su svi učesnici na lice mesta došli kolima.
Dalje smo uglavnom blejali u tom hodniku i čekali da inspektor koji je u medjuvremenu stigao završi sa nekim dedom i nekom navodnom krađom neke love. Deda, autentičan stoprocentno, sa štapom, u kožnom kaputu sa jagnjećim krznom iznutra (oni braon, što su se nosili pre 40 godina, i moja baba ima jedan takav), neka karirana košulja, ispasana iz pantalona (a i kako bi drugačije moglo da bude), pomalo pripit... Dakle, inspektor je posle rekao, kad je deda otišao a mi ušli da u životu nije pravio teži zapisnik, jer deda govori sporo, nerazumljivo, usput očigledno filuje priču kako njemu odgovara.... sat i po su se oni ganjali kako je bilo i šta je bilo... Ubismo se od hladnoće.
Najzad, dođe i red na nas, u jedan posle ponoći po lokalnom vremenu, skoro četiri sata otkad nas je cela stvar i zadesila.
Inače, svi su bili fini i Bog zna kako se izvinjavali što smo toliko čekali, svi sa kojima smo razgovarali su bili iznenađeni što nas nije napao klinac-narkoman nego čovek starosti izmedju 50 i 60 godina...
Oko pola dva smo najzad izašli iz stanice i onako smlaćeni isprepadani pošli kući.

Lunatics all around us

2005-12-09T20:28:00.000+01:00

Neki od vas su već nagovestili šta mi se desilo, ali evo i cele priče

Isparkiramo se i podjemo Nevesinjskom ulicom ka Makenzijevoj (bivša Maršala Tolbuhina). Jedno vozilo je bilo ispred nas, a vozač koji je dolazio Makenzijevom (kasnije se ispostavlja 'junak' ove priče) ga propusti, ovaj skrene levo, potom propusti i nas, mi skrenemo desno. Posle dvadesetak metara upalimo 'sva četiri' i stanemo, uz ivičnjak, ispred bankomata Komercijalne banke, da ja podignem lovu. Vozač koji nas je propustio (crvena Opel Astra karavan, PG 885 75, courtesy of my self), je potom stao iza nas, onako pribio nam se u rep. Do trenutka kada sam ja izlazila iz kola ka bankomatu, čovek je stao kolima paralelno sa Jugom... Otvorio je suvozačev prozor i nešto se zagledao u Marka. Kao svaki dobro vaspitan momak, naivno misleći da čovek želi da pita nešto, Marko je otvorio prozor i rekao "Izvolite?", ovaj mu je rekao da nije ništa rekao, Marko se izvinio, da bi ovaj potom počeo da ga psuje, u tripu 'šta ti gledaš u mene?!', izašao iz kola, prišao Jugiću i počeo da udara Marka kroz prozor. To je i trenutak u kome se ja, pošto sam podigla pare okrećem od bankomata ka kolima. Pritrčala sam liku i umesto da ga mlatnem, ja sam ga nešto benigno povukla za ruku. Nemajući kud iz Juga, Marko je uhvatio lika za džemper, ubacio u prvu i krenuo... Nije prešao više od parmetara kada ga je pustio, ovaj se lagano dočekao na noge, povratio ravnotežu i krenuo, čini mi se ka kolima. Revoltiran idejom da ga neko na sred ulice bije bez ikakvog razloga, Marko izlazi iz kola sa kratkom šipkom u obliku slova U koja služi zaključavanju menjača, gadja njegova kola i pogadja ih u masku branika. Prilazi meni, koja stojim na trotoaru i kaže da udjem u kola. U tom trenutku, čovek seda u kola, ubacuje u prvu i mota volan ka nama, Marko me odgurne u desno, on sam rukom oslonjen o haubu Astre odskače u levo, a Astra puca u izlog prodavnice pored banke. Srećom, izlog je oblepljen nekakvim reklamnim plakatima iznutra pa se staklo ne ruši.
Onaj se u rikverc vraća na kolovoz, mi upadamo u kola, krećemo, lik kreće da nas juri. Dok Marko izvodi dva oštra skretanja za redom, vozi izmedju zgrada ja se okrećem i pamtim mu tablice. Zaustavili smo se ispred policijske stanice na Vračaru.

Boravak u stanici je priča za sebe, pa ću je ispričati sutra.

Neću više da robujem!

2005-11-30T23:17:00.000+01:00

Za početak jedno pitanje. Poželjno je da odgovorite ukoliko ste pročitali više od dva posta na ovom blogu, a obavezno ukoliko me poznajete i duže od toga, bilo live, bilo u e-oblicima.

Uzmimo da ste virnuli u RSS feed ovog bloga, i da, recimo koristite ekstenziju za FireFox 'Live Bookmark This' i vidite ovaj naslov, a ne vidite tekst...
Šta ste prvo pomislili da je tema današnjeg idanja? Kakve emocije je trebalo da sadrži tekst sa ovakvim naslovom? Koji aspekat života bi trebalo da pokrije/opiše?

Da se vratimo na temu današnjeg broja CicikatoR-a.

Khm, khm... :o)
Svečano objavljujem da sam odlučila da se trajno rešim jedne zle navike, koja je do skora smetala samo drugima a od skora smeta i meni.
Od pre 15 minuta odbijam da robujem nikotinu, cigaretama, upaljačima, pepeljarama, dimu, odbijam da ugrožavam tudje i svoje zdravlje, životni prostor, u krajnjem, da zagadjujem vazduh Velikog Smrdljivog Grada.
U poslednjih 5-6 dana sam uspela da smanjim sa dve na 'samo' jednu paklu dnevno, i planirala sam da Dan D bude petak, 2. decembar. Medjutim, ukapiram danas da u sada već dokrajčenoj pakli imam cigareta do večeras i da ako kupim još jednu paklu, za sutra, da će mi preostati za petak ujutru. A to nije bila poenta. I onda odlučim da to ipak bude sutra, u četvrtak. Zapravo, danas u četvrtak, ali ne ujutru, nego već večeras.
Da vam malo pojasnim svoju strast za nikotinom... Počela sam da pušim u šestom osnovne, sa nepunih trinaest godina. Kako to obično biva, u početku se sve svodilo na zajebanciju, tu i tamo neka pljuga kad se uveče bleji u kraju, ili zapali sa nekog časa iz škole, da bi lagano prešlo u naviku, ozbiljnu naviku. U drugom polugodištu sedmog razreda nisam zapalila nijednu nekoliko meseci, medjutim kako se bližilo leto, mic po mic, propušim ja ponovo, da bih negde do sredine osmog razreda bila na 'stabilnih' 20 komada dnevno. Već tada sam bila u stanju da za sat-dva blejanja u nekom društvu spržim skoro čitavu paklu. Yep, svi su me čudno gledali. Nadalje, sve do sada, od nikotina se nisam odvajala. U gimnaziji sam bila na 20-30 komada dnevno i uvek sam pušila jake cigarete, sa mnogo katrana i nikotina. U početku Winston 100's, kasnije Lucky 100's (ko je pušač, zna o čemu pričam). Kad sam upisala faks otkrila sam Kent 100's pa sam prešla na to. To je uistinu bila gospodska cigareta. Strong, but mild. Jedna od retkih vrsta koje sam mogla da popušim paklu za veče a da sutra mogu da govorim normalnim glasom.
Imala sam samo jednu epizodu, od neke dve ili tri nedelje, kada sam uspela da smanjim na 12 komada dnevno. Spremala sam neki ispit, zacrtala tih 12 komada i nijedna preko i to je izdržalo dok ispit nije prošao, posle toga nikako. Nikada više nisam uspela da smanjim, samo sam povećavala. Dok nisam bila aktivni student, već aktivni clubber, što je trajalo nešto više od godinu dana, tripovala sam zdravu ishranu (voće, zeleniš, vitamini, krto meso, mnogo jogurta), zapravo hranu za koju znam da mi najviše prija, vežbala sam svaki dan u kućnoj atmosferi po sat, sat i po, izgledala sam 'nikad bolje' i bila u dobroj kondiciji, i zaista ništa mi nije smetalo. Nekako je takav režim uspeo da pojede sve ostale nepravilnosti u mom životu (bar tri žurke nedeljno, spavanje danju, mnogo tekile i još koječega ;o)).
Posle se sve svelo na krivljenje kičme nad knjigom, a onih 30 je otišlo na 40 komada dnevno, ovoga puta Marlboro-a u mekom pakovanju. Kako je neko jednom definisao, ta cigareta je 'ona koje se obavezno mnogo puši, tako je napravljena'. I ima istine u tome. Sabereš, oduzmeš - 12 godina pušačkog staža... Broj cigareta i pare na njih potrošene, ne umem da saberem :o)
Zašto prestajem?
Osim gomile zdravstvenih poremećaja čije dejstvo još uvek ne osećam, zbog zuba (skidanje kamenca i katrana je mnogo neprijatno), tena, kože, kose, ogromne količine dima koja je u mom prisustvu sve prevlačila masnim slojem katrana i nikotina (bljak!), apsolutno bedne kondicije (dovoljno je što se ne bavim nikakvom fizičkom aktivnošću, ne moram i da pušim), ko zna kakvih pluća, želje da jednog dana imam zdravu decu, kašlja koji me proganja od neke bezvezne prehlade pre tri meseca.... Ma sigurno ima još razloga. Slobodno me dopunite, ako vam još neki padne na pamet.
Strategija je sledeća - mnogo vode, mnoooogooo vode (srećom ovo nije problem, i inače pijem bar dve kile dnevno), mnogo voća, blage hrane, šetnjica i volje. I mnogo smaranja po blogu. Moraću, ali vi ćete to izdržati.
Navijajte za mene, a ja ću vas izveštavati kako mi ide.

P.S. Već me u'vatila prva kriza, a prošlo je samo sat vremena :o)

Tek da kažem nešto

2005-11-28T00:58:00.000+01:00

Prvo da prenesem vic sa Sezam-a, biće tamo još 24h ali možda neko ne stigne.

Pouka

Porodica obilazi supermarket, i junior se (naravno) zalepio za policu sa prezervativima...

- Mama, mama, zašto u ovoj kutiji ima tri gumice?

- To je za učenike, jedan za petak, drugi za subotu, treći za nedelju.

- Mama, mama, a zašto u ovoj kutiji ima šest gumica?

- To je za studente, dva za petak, dva za subotu, dva za nedelju.

- Mama, mama, a zašto u ovoj kutiji ima 12 gumica?

Na to će tata:

- Ta je za oženjene - jedan za januar, drugi za februar...

I taakooo, zabavno...

Sredjujem čitav dan neku skriptu iz Telekomunikacionih mreža. Loša kopija, nezgodna za čitanje, pa rekoh da je prekucam. Kako me nešto mrzi da to učim, a trebalo bi da počnem što pre, kontala sam da ću tim prekucavanjem pročitati tekst dva puta i da će nešto "ući pod tu plavu kapicu". Negde na jedanaestoj strani, zatreba mi da iskucam neku formulu i tu se setim da mi u Word-u nije instaliran Equation Editor, jerbo od poslednjeg puta kad mi je to trebalo bila jedna reinstalacija XPa a ja očigledno nisam napravila full instalaciju... Potražim CD Office-a 2003... potražim malo detaljnije... prevrnem čak i fioke u kojima ne stoje diskovi... klik... CD je kod Marka. I njemu se skljokao XP u medjuvremenu...
Ne budem lenja, iskopam OpenOffice negde na disku, koji ima mnogo zgodniji editor za te stvari. Zgodniji jer koristi LaTeX sintaksu, koja mi je za spostvene potrebe taman dovoljno poznata... pa nema klik-klik-klik po onim sličicama formula, nego lepo kuc-kuc-kuc... još ako podesite sve potrebne vam funkcije na vama omiljene kombinacije 'gumbića' tastature, lepo možete da isključite pacova iz USB porta (ili iz PS/2, ne pravim pitanja) i da zaboravite na njega.
Medjutim, ne lezi vraže! Ništa nije onako kako bi trebalo da bude, pa iako vrlo zgodan, OO-ov editor formula je malo manjkav. Fale mu tako neke stvari a neće da prihvati LaTeX sintaksu ukoliko ona već nije ponudjena odgovarajućom sličicom formule.
Češ, češ...
Pa majku mu, ne skidoh li ja onomad skoro 300MB LaTeX-a preko dial up-a, za tri noći?! Da, da... Dotični folder, pod nazivom TeX je, pred jedno veliko reparticionisanje diska (koje je, usput govoreći, vrlo neslavno prošlo, ali nemojmo sad o tome), završio na jednom kompaktnom diskoidalnom mediju, zgodnom za prenošenje zbog svoje male mase a velikog kapaciteta (ovde bi mogli da podelimo masu punog medija sa količinom podataka u kilo-bajtovima npr. i da dobijemo nekakvu specifičnu gustinu podataka izraženu u gr/kB ali... u stvari tačnije bi bilo kada bi u svakom fajlu izbrojali, u hex editoru bajtove različite od nule a potom ih podelili sa veličinom fajla kojom se on predstavlja na disku a i to za fajlove čija je veličina deljiva sa 4kB jer je to veličina cluster-a... ups... odlutala sam...).
Elem, nadjem ja dotični kompaktni diskoidalni medij, ubacim u optički čitač, otvorim Total Commander, selektujem gore pomenuti folder TeX i opalim jedno F5. I opet vrag koji bi da legne!
Tamo je bilo nešto više od 1200 fajlova, različitih paketa, plus setup.exe nekakvog GUIa za Win (LaTeX za Win == MikTeX, da dodam), i iskočilo mi je jedno 500 puta "ERROR: Could not read *.cab. Skip? - Cancel."
Kažem sebi... dobro, TC malo šašav. Otvorim explorer, kao, možda odatle upali... tja, iskopira dvadesetak fajlova, i to samo zato što je krenuo sa druge strane (od a do z umesto kontra) i zamrzne se. Dobro de, kažem sebi, nije smak sveta, usput bacim oko na veličinu CDa koju prijavljuje explorer - da napomenem, običan sedamstomegabajtni CD-R, nije RW - kaže 144MB free, 836MB total size.
Nasmejem se, izvadim piece of Verbatim shit iz čitača i slomim preko kolena^*1.
Sve u svemu džabe sam krečila :o)
Sutra idem u RC da skinem sve ponovo... a li za samo par minuta ;o) ovog puta.

P.S. Ako sad podignem Linux (što radim samo u krajnjem slučaju nužde) i nadjem tamo funkcionalan TeX (a s obzirom na to da je u pitanju Out Of The Box Linux aka Mepis ovo je vrlo moguće), dozvoljavam da me prozivate do kraja ove godine.

^{*1 - lažem, pravim dramu gde je nema, filujem priču, baronišem... malkice :o)}

A piece of advice

2005-11-21T00:20:00.000+01:00

Ovo već znate, ali nije zgoreg da ponovim...
Ne očekujte ni od koga previše. Čak ni od onih za koje biste sve uradili. Budite uzdržani kako u očekivanjima tako i u planovima koje ste sa velikom ljubavlju osmislili za sebe i tog nekog.
Prosto, nikada ne možete biti sigurni da je sa one druge strane isto, to možda asocira na "ne verujte svojim očima", ali čulo vida tu ima najmanje uticaja.
Drugo, doći ćete u situaciju da rasipate energiju unaokolo na potpuno nevažne stvari, koje u tom trenutku izlgedaju najvažnije na svetu. Zapravo i jesu najvažnije...
Ali razočarenje koje se javlja u ovakvim situacijam prevazilazi očekivanja, čak i vaša ukoliko ste u njima preterali. Zato, ne očekujte previše i ne pravite planove.

P.S. O, yeah, I am fucked up today :(

Deca, padanje i ostale povrede

2005-11-12T01:06:00.000+01:00

U sredu uveče, dolazi burazer iz škole (5. osnovne) sa ogrebotinom na licu. Šta je bilo? Zveknula ga lopta na fudbalu. Pa dobro, ništa strašno ali ga je keva ipak malo preventivno izgrdila što nije bolje gledao, digao ruku, nogu, sagnuo se, 'atomski s leva' ...
Danas, negde oko 10h, spavam snom pravednika, posle sile piva i CounterStrike-a, zvoni alarm, ulazi burazer u sobu - sa šljivetinom na čelu i ogrebotinama ravnomerno raspoređenim duž sredine lica. Dakle, nos, nausnice, brada - sve odrano do krvi.

Šta je sad bilo? Samo jedan dan posle one lopte. Ma ništa :o) Jurio baja za ortakom, okliznuo se na krofnu(!), prevrnuo u vazduhu, šta li, i dočekao ravno na glavu.
Sad, ja verujem da nije bilo stvarno nego da se desilo u nekoj parodiji na neki vojni film, bilo bi komično. Mislim, gde nađe samo tu krofnu majku mu?! I danas ceo dan kulira kući, da dođe sebi, čelo i nos su mu otekli, one ogrebotine žućkaste od joda kojim su mu ih očistili, sve u svemu izlgeda kao neki bad guy posle Rokijevog 'tretmana'.
Keva se užasnula. Naviknuta na odgajanje ženskog deteta, ovo su joj potpuno nove stvari pa su pitanja koja se nameću:
"Što se vi u školi stalno mlatite?" - "Ma, mama, samo smo se šalili, onako, bezveze!"
"Šta ima da skače za tom loptom toliko?" - "Pa, kevo, najbolje brani u razredu, a da bi bio najbolji mora da se baci za loptom." - "Daj... molim te... Što mora?"
I sve tako. Nikako joj ne ide u glavu da se oni mlate jer se vole, da se za loptom skače i da je normalno da muško dete bude stalno modro, makar malo. Mada, sa ovim ga baš pretera. A da ne pominjem da je rasečenu obrvu zaradio još sa godinu dana skačući po krevetu.
A kakva ste vi bili deca? Jeste li se lomili?

Đuveč

2005-10-24T21:25:00.000+02:00

Juče su me vrbovali da dovršim ručak... Kao što rekoh đuveč, koji ja mnogo volem, posebno sutradan, i posebno 'ladan. Oprostite što ne znam tačne mere, koliko čega, ali snaći ćete se... I da... sorry što nema slika, nisam se na vreme setila, makar telefonom da dočaram ;o)

Sastojci
za 3-4-5-6 osoba, zavisi koliko su ješne

kilogram čistog (krtog) junećeg mesa, najbolje od plećke, ili kilo i po kotleta (kad očistite od kostiju, svede se na onaj kilogram), but nije loš ali za pohovane šnicle, ne baš za ovo

200-300 grama nekog dimljenog mesa, ne pršute ili pečenice, već kolenica ili tako nešto; svinja isključivo, ćurka je za podvarak

4 glavice crnog luka srednje veličine; ako nađete uzmite onaj crveni (zapravo on je ljubičast ali nema veze), slađi je

šolja i po pirinča (šolja za kafu od 2dl, ne one male za sikterušu ali ne ni one za lečenje mamurluka)

2-3 krompira srednje veličine

list celera

kilogram (ili nešto malo manje) paprika - crvene, sočne; leti mogu sveže a zimi i u jesen dobro idu pečene, ako uopšte ostavljate pečene paprike i pravite ajvar za zimnicu, kao što je to u mojoj kući još uvek običaj

kilogram paradajza - nađite što slađi i sočniji; ako niste u prilici može i domaći pire od paradajza (da, da, vreme spremanja zimnice)... ili se jednostavno zadovoljite kupovnim pireom od paradajza, ali gledajte da je neki ne previše začinjen, nikako kečap, za ovo nam treba polu a ne gotov proizvod

zemljana posuda - to vam je posuda od gline, obično ovalnog oblika, lakirana nečim i ovakva jela su stvarno autentična samo u slučaju da ih pripremite u ovome. Ako baš nećete moći to da organizujete, onda upotrebite veću teflonsku šerpu, što stariju i izgrebaniju, kojoj pre nego što je ubacite u rernu morate odšrafiti drške

komad slanine, malo masnije

Priprema

Očistite i isecite luk, ubacite ga na otopljen komad margarina u nekoj većoj šerpi (većoj nego što vam je realno potrebno), i prodinstajte na nižoj temperaturi desetak minuta i na luk ubacite meso, koje ste prethodno očistili od kostiju, eventualne masnoće i isekli na komade veličine srednjeg zalogaja.
Važno je da se luk polako prodinsta kako bi ravnomerno otpustio svoje sokove a da se ne zapeče. Sve ovo dinstate oko 45 minuta na vrlo laganoj vatri, tek da vri, poklopljeno. Meso ne treba da bude skroz mekano, što mu se pri ovakvom tretmanu obično desi, jer ćemo ga posle peći dodatno.
5-7 minuta, pre nego što je meso gotovo, ubacite u njega pirinač i prodinstajte sve to zajedno još, gorepomenutih, 5-7 minuta.
Ostatak namirnica - krompir, paradajz ako je svež, paprike i ono dimljeno meso, operite, očistite i isecite na približno kockice, ako ste ikad jeli đuveč znate da to treba malo sitnije.
Sve to ubacite u onu šerpu (rekoh ja da treba veća šerpa), dobro promešajte i posolite. Ukoliko je dimljeno meso slano budite oprezni sa količinom soli. Bolje je da uopšte ne posolite pa da posle dosolite kad budete jeli nego da vam se desi suprotno :o)
Zemljanu posudu, ili onu matoru teflonsku šerpu pripremate na sledeći način (osim odvrtanja drški) - slaninu isečete na listove i pokrijete dno. Ovo radimo i zbog ukusa ali i zbog tendencije pirinča da se zalepi. Ovako se to neće desiti.
Po želji, možete đuveč zaljutiti, možda najpraktičnije ljutim sokom od paradajza, ali nemojte da vam smesa pre pečenja bude suviše retka. Ovde se koristi čuvena mera da tečnosti u odnosu na suvu materiju treba da bude "da ogrezne", međutim to nije moguće opisati tekstom na blogu, pitajte baku ili mamu ako ne znate :o)

Elem, pretpostavljam da ste se u toku rada setili da zagrejete rernu na 150C, iako ja to nisam rekla, i sada sipate ono što ste zbućkali s mesom u zemljanu posudu, lagano, preko one slanine, ubacite par listova celera i pecite sat vremena na onih 150C.
Uz ovo ide jogurt, lagan beli sir ili tako nešto a ako se plašite holesterola smislite neku salatu.

Prijatno!

Laa-la-la-laalaa-la-laa-la :o)

2005-10-19T15:08:00.000+02:00

Smanjen uslov za upis četvrte :o)
I ja upisala četvrtu :o)

Odo' da se napijem sad :o)

Dete pošlo u školu

2005-10-12T23:01:00.000+02:00

Počela školica :)) I dete krenulo na predavanja na četvrtoj godini, koju još nije zvanično upisalo. Još uvek čekam famozni NNV i dekana da dođe sa puta da potpiše odluku. Neko je danas, dok smo se tiskali ispred 'šezdes-dvojke' ne bi li odslušali predavanje iz MTTa, pustio buvu da je već sve zapravo odlučeno, na jučerašnjem NNVu, a da se čeka dekan da opali plajvazom po zvaničnom obaveštenju. Posle toga se tiskanje nastavlja u Studentskoj službi.

Kao i svake nove školske godine red je da se dete ponovi nekim lepim stvarima. Knjiga, za početak, malo ima za predmete na četvrtoj godini, pa smo to nekako izostavili. Sveske ne koristim godinama, već običan 80gramski papir za LaserJet i neke fascikle... Kupovina zarezača i pribora za crtanje je takođe izostala jer ne znam šta bih sa tim, a gumicu (Staedtler-ovu, divnu, meku, belu... ma ništa posle nje ne ostane na papiru, osim ako niste pritiskali k'o manijak pa izbrazdali papir) sam bila prinuđena da kupim pre neki od ispita pre mesec dana. Ono čime se jesam ponovila u novoj školskoj godini je jedan mnogo sladak plavo-teget ranac, totalno u tonu sa mojim teget à la pancir prslukom i plavim duksom ili džemperom koje nosim preko sve ostale odeće u ovo doba godine (o, da, mrzim jakne, kapute i ostale stvari čijim bi nošenjem bilo sigurno da sam žensko). Dotični ranac sam maznula dečku, kome bi ovo bio četrdeset i prvi koji je neko od njegovih roditelja doneo sa nekog medicinskog kongresa kao reklamni materijal. Tako da idem gradom i reklamiram lek pod nazivom Topamax, a da pojma nemam čemu služi.
Druga stvar, koju sam sama isfinansirala, je fascikla koja ispunjava moje, jelte, specifične potrebe. Prvo - plava je :o), a drugo ima desetak pregrada za klasifikaciju materijala. Pošto pišem sve po papirima zgodno je bilo da počnem sa grupisanjem beleški pre nego što im se izgubi trag, izmešanim u jednoj fascikli.

Da sam happy zbog novih predmeta na faksu - jesam. Najzad sam se odlepila od svih opštih stvari i prešla na ono zbog čega sam stvarno upisala ovaj fakultet. O tome, neki drugi put, kad malo bolje proučim šta sve tamo lepo ima.

Ah, ti hakeri :o)

2005-10-09T01:32:00.000+02:00

Neko je hteo da se dopisuje u moje ime, preko moje sopstvene mejl adrese... koju inače ostavljam gde i kako stignem... Ali, ako je javna - nije jedina.
Pošto se doima da bi to mogao biti neko ko me "poznaje" preko ES-a, a i da možda svraća na ovaj blog, možda je to upravo onaj isti koji ostavlja povremeno komentare uvredljivog sadržaja... želim ovim putem da ga pozdravim i poželim mu sreću u daljem radu na otkrivanju pass-a za moj mejl a vi u međuvremenu uživajte u domišljatosti ovog omladinca!

Mejl od provajdera:

----- 07/10/2005 16:37 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "dt000210d" 16:37 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "cicika" 16:37 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijana" 16:38 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijanad" 16:38 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijana.d" 16:38 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "dtijana" 16:38 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "cicika.t" 16:38 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "cicikator" 16:39 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "torcicika" 16:39 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijanadoj" 16:40 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tdcicika" 16:40 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tfcicika" 16:40 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "dojche" 16:40 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "TijanaD" 16:41 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "cicika.d" 16:41 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "cicika.td" 16:41 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijana.c" 16:41 Pogrešna lozinka pri WEB pristupu: "tijana.d"

Je l' da je inventivan :)))
Inače, ono "dt000210d" spada u adresu moje strane na Galebu (ETFov server za neupućene) i predstavlja moje inicijale, broj indeksa i trenutni status na fakultetu. A ako neko od vas pomisli da me dečko proverava... samo da znate da on taj pass zna odavno ;o)

Kako dalje?

2005-10-05T20:34:00.000+02:00

Najzad je došao kratak ali nepohodan period u kome mogu malo da predahnem. Reč je o samo nedelju dana između poslednjeg ispita i početka predavanja ali u datoj situaciji i to je dovoljno.
Šta je bilo u ispitnom roku? Nije da mogu da se pohvalim.
Kao što sam pomenula u nekom od prethodnih postova, trebalo je u oktobarskom roku da položim tri komada da bih ostvarila pun uslov za upis četvrte godine. Od ta tri, ja sam dala jedan i po.
Naime... onda kad sam se razbolela, prema sopstvenom radnom planu dva dana je trebalo posvetiti obnavljanju SAU-a. Međutim, pošto me je temperatura oborila u krevet a zatim i ispratila sa mnom čitav tok ispita (četiri sata sedenja u amfitetatru), na ispitu sam žestoko izbrljala i - pala. Za malo, ali pala.
Čitava stvar nije smela da me omete u daljem radu jer je drugi deo iz IDE bio odmah sutradan, nepunih 14 sati po zavrtšetku prethodnog ispita. Poprilično samouvrena da ću to lepo da prođem, da će mi faliti samo jedan ispit za uslov koji će svakako da bude smanjen, uradim 5 od 7 pitanja, napravim dve kardinalne greške, da li u zanosu sopstvenog stvaralaštva ili zbog prosto nedovoljno dobro naučenog gradiva i... padnem i to. Opet za malo.
Kakva je sad situacija?
Prvi deo iz IDE važi u narednih nekoliko rokova i to je ona polovina ispita koji sam položila. Na fakultetu od ove školske godine se prvi put održavaju predavanja po novom nastavnom planu na trećoj godini studija. Određeni broj studenata će nevezano za to da li ima uslov za četvrtu obnoviti treću po novom, određeni ima uslov i upisaće četvrtu po starom programu i ostatak, koji nema uslov a ne želi da pređe na novi sistem studiranja, namerava da obnovi treću godinu po starom sistemu. U ovu poslednju grupu spadam i ja, iako sam mislila da ću upasti u onu navedenu tik pre nje. Ti studenti, i ja sa njima čine sami sebi ali i fakultetu veliki problem iz razloga što predavanja za njih više nema, sledeće godine bi oni upisali četvrtu po starom a neće biti ni tih predavanja... O laboratorijskim vežbama da i ne govorim... Saberite, oduzmite... u jednom trenutku mora da se prelomi i da se program promeni... zašto i kako ja uvek upadnem u to, sam Bog zna a trenutno još uvek ne znam šta će na kraju da bude.
Za subotu u 18h je zakazan zbor studenata i fakultetskih vlasti ne bi li se dogovorili za uslove prelaska u sledeću godinu. Većina je za to da se traži smanjenje uslova za dva ispita (ne moram da napominjem koliko bi me to obradovalo), ili za varijantu smanjenog uslova za jedan ispit i upisa posle januarskog tj. februarskog roka. Meni bi odgovarao i još jedan ispitni rok, čuveni Oktobar 2, koji na našem fakultetu nije organizovan od 2001. godine.
Jednostavno rečeno, nisam živa šta će da bude. Da sam napravila sranje - jesam, mada bi sve bilo bolje da se nisam onako bedno razbolela u najgorem mogućem trenutku. Da vas ne smaram sa samokritikom i raspoloženjem u kom se nalazim kad ovako zabrljam, preći ću na pitanje iz naslova.
Kako dalje?
U slučaju da uslov bude dovoljno smanjen - jasno je. Upisujem četvrtu godinu, čistim treću... po prethodnom planu.
U slučaju da se to ne desi...
Gubim godinu, padam na samofinansiranje (iako u slučaju upisa četvrte u sledećem oktobru sa čistom godinom vraćam status budžetskog studenta) i imam godinu dana, pet ispitnih rokova da dam tri i po ispita... Mislim da ću se stvarno smoriti. Kao opcija takodje stoji da mogu da pišem molbe, davim studentsku službu, dekana, prodekana za nastavu, profesore i asistente da mi dozvole da radim neke laboratorijske vežbe i da polažem neke ispite iz četvrte godine. To bi najverovatnije dovelo do toga da sledećeg oktobra pri upisu četvrte godine imam veći broj položenih ispita od mnogih koji u tom trenutku upisuju petu. Uvrnuto, ali tako. Upis pete godine je već dve godine za redom bezuslovan, a najverovatnije će tako biti i sledeće.

Sad čekam subotu, lečim grlo da mogu da nadglasam koga treba na tom zboru i nadam se da će sve ipak ispasti OK.
Da nisam tolika lenština, sad bih vam pričala o nekim lepšim stvarima ali mogu samo da vam kažem "Neki drugi put."

Ginko, ispiti, prehlada...

2005-09-29T02:14:00.000+02:00

Ako je nekoga zanimalo da li i kako deluje evo...
Da li deluje ne znam, i inače imam žestoku koncentraciju, što je veća frka sve bolju tako da na tom polju nisam ništa primetila. Ali... veliko ali i za mene solidan problem.
Prvo, kad delovanje prestane, mutio mi se vid, znojio potiljak kao da ću da se izbljujem i vrtelo u glavi. Čak bu krenulo i zujanje u ušima. Drugo, još gore, dizao mi je kiselinu pa sam imala gorušicu :(
Na one dve pakle cigareta koje sabijem u toku dana, dodatno mučenje stomaka mi nije trebalo, tako da sam batalila Ginko i vratila se zelenom čaju.

BTW, položih jedan ispit, i još jedan deo drugog... U petak je prvi deo trećeg, u subotu drugi deo drugog... mislim da sam se spustila pa... zbunite zavesu, molim vas.
A uspela sam i da se prehladim u sred te neverending akcije što mi u ovom trenutku i nije bio najpametniji potez.

Ginko Biloba

2005-09-20T23:26:00.000+02:00

Prvo i prvo - jebem ti basket i košarkaše i zemlju košarke i sve ostale gluposti. Samo su mi oni falili danas!
Prelazim na fudbal. Demonstrativno!

Elem, legnem prethodno veče malo kulturnije, nešto pre tri sa namerom da pokušam da ustanem pre podne. I tako, ugasim komp, ugasim muziku, ugasim svetlo, namestim alarm, ušuškam se... Zažmurim... Jedna misao, druga misao, treća.... Neće... Okrenem se na levu stranu pa ispočetka, a sve govorim sebi "Nemoj da misliš, nemoj ni o čemu da misliš, samo spavaj..." I tako, pomalo opsesivno.... Neće... Vratim se na desnu stranu... Pa na stomak... Pa na ledja... U pola pet ustanem da pijem vode i da ispušim još jednu cigaretu... Pa opet serijal prevrtanja... u pet i petnaest sednem malo u krevetu da razbistrim glavu, otvorim prozor, udahnem par puta, smrznem se malo, zatvorim... Neće... I tako, do 6... Ispratila sam ušima sve ranoranioce koji rade po fabrikama, taksiste koji ujutru u 5 čekaju jadničke ispred železničke da ih oderu za neku kratku vožnju i penzionere koji suviše rano ustaju pa ujutru ćaskaju na putu do prodavnice. Malo je falilo da ispratim i burazera u školu. Međutim, do tad sam ipak zaspala. Budim se danas, ponovo u dva popodne. Kao zombi. Podočnjaci, glavobolja, nervoza, you name it...
Da je ovo prvi put bilo bi lako, nego je ovo dvadeset prvi ili četrdeset prvi put za redom... Stvarno ne mogu više.
Popijem kafu, saberem i oduzmem - još dve nedelje mi nema druge nego da izdržim kako znam i umem. Da, da - očajavam! Pala sam oba ispita u septembru a treba mi tri ukupno za uslov (za četvrtu)... I sad lovim ta tri. Prvi je u četvrtak a posle idemo redom - subota, sreda, petak, subota, četvrtak. I sve ukršteni pismeni i usmeni delovi ispita. Ni tamo ni 'vamo. Ni makac.
Danas je, po planu, trebalo da ponavljam/vežbam Elektromagnetiku koja je u četvrtak. Sutra takođe. Međutim, dan sam provela malo drugačije. Sredila sam sto, popodne odhajala do grada da pokupim karte za Prodigy, malo se prošetala, kupila burazeru knjigu "Čarli i fabrika čokolade", da se malo edukuje pred film, i između ostalog kupila tablete (zapravo kapsule su u pitanju) sa Ginko Bilobom. Za koncentraciju. Kad već moram da loše spavam i mnogo radim da bar ne osećam umor od rada. Zabola sam dva komada pre nekih sat vremena i čim iskucam ovo do kraja bacam se na učenje i testiranje delovanja. Nisam nikada ranije koristila medicinska sredstva za ispomoć u učenju, ali pročitam juče-prekjuče na forumu Studentskog pokreta ETF-BG post neke koleginice na tu temu. Kaže da deluje. Pa reko' da probam. Inače... indikacije:
- oslabljen mentalni kapacitet, smanjena koncentracija i pažnja, slabije pamćenje naročito kod ljudi starije životne dobi,
- povećana intelektualna naprezanja
- prevencija moždanog udara, infarkta srca, i periferne arterijske insuficijencije
- vrtoglavica i zujanje u ušima vaskularnog porekla
- kao efikasan prirodni antioksidans

I požele mi apotekar(ka) sreću :)

Nadam se da pored ovoga drži i budnim. Mislim... baš bi mi bilo zgodno.
E sad ujutru kad krenem... dva bevipleksa, jedan C vitamin (od grama!), jedan Ginko... pretpostavljate. Najbolje bi bilo da sve to zalijem pivom i da se malo posle onesvestim.

Eto... Idem da učim...

Hah! Gotovo!

2005-09-14T22:22:00.000+02:00

I poslednji meni poznat bug sa IE je otklonjen. Sad će najverovatnije da se pojavi neki novi u nekom drugom browser-u. Ako ga uočite, javite :)

Hvala Babić Draganu za sugestiju.

Sad je na redu neki novi stil za ovaj blog :) Ako volite da menjate!

IE još uvek vodi

2005-09-13T20:11:00.000+02:00

Elem, skockala sam CSS za IE, ostala je još samo jedna sitnica.
IE ne zna šta je min-height, pa na stranicama sa kratkim postovima kada div#main postane kraći od div#sidebar-a, sidebar "ispadne" iz div#content. Pokušala sam da ubacim kao pozadinu div#main-a sliku potrebne dužine koja bi ga "držala" toj dužini, međutim nisam uspela, očigledno neka zavrzlama u kodu.

Sve ostalo je, koliko sam uspela da primetim, na svom mestu.

Može mali feedback?

2005-09-07T13:42:00.000+02:00

Imam neke statistike posećenosti bloga, i što se browser-a tiče, Firefox apsolutno dominira. Međutim, vidim da neki od vas koriste Safari i Operu pa bih vas zamolila da mi kažete kako izgleda blog u tim browser-ima ili da mi pošaljete screenshot na cicika.t[at]gmail[dot]com. Za IE znam da ne izgleda kako treba (izgleda očajno!) i iskreno, malo me mrzi da to nameštam, ali (još jednom) obećavam, srediću čim nađem malo vremena (čitaj: kad prođe ispitni rok).

Hvala!

Pertle

2005-09-01T00:34:00.000+02:00

Pertla - imenica ženskog roda, označava naročito upredene/upletene niti pamuka, vune ili u novije vreme nekakvog plastičnog ili poluplastičnog materijala, završene obično plastičnim valjkastim omotačem dužine 7 do 13 milimetara. Dužina im varira a zavisi od potreba vlasnika, obično od dubine cipela kojima pripada. Obično idu u paru i koriste se za pričvršćivanje, stezanje obuće oko stopala što, ukoliko se pretera, može dovesti do među rajom poznatog efekta 'tesnih cipela' ¹ nakon skidanja istih. Pored ove, gotovo osnovne primene, kada perla ide u paru sa svojom sestrom bliznakinjom (ukoliko niste imali tu nesreću da jednu izgubite a da je potom zamenite nekim 'privremenim' rešenjem) ali sa njom ne deli istu cipelu/patiku (već šta vam prija duši tj. stopalima), poznate su i neke druge primene pri rešavanju situacija uz pomoć 'štapa i kanapa' pertla može biti taj kanap, ako imate želju nekog da vežete, obesite, pridavite, kao i za neprijatne slučajeve tipa gubljenja dugmeta sa pantalona i straha od pokazivanja 'posteljine' ². U tom naročitom slučaju možete izvesti vratolomiju sa provlačenjem pertle kroz rupu predviđenu za dugme i npr. gajku na dijametralno suprotnoj strani pantalona (od rupe predviđene za dugme) a potom vezivanjem učvrstiti pantalone na svom tako važnom položaju.
Uobičajene vrste pertli su pljosnate i okrugle ³, od kojih ove druge imaju nepodnošljivo dosadnu osobinu da se stalno odvezuju ukoliko nisu zavezane na određeni način ⁴.

Da, pertle. Nekada je uz svaku pijacu, uz svaku malo veću samoposlugu po obodnim delovima grada, ali i uz prometnija gradska mesta bilo moguće sresti osobu, obično mušku i obično romskog porekla koja bi prodavala pertle, a ne mali broj njih je vršio i odavno zaboravljenu uslugu glancanja cipela. Dakle, dotični bi sedeo uz nekakvu naročit stalak predviđen da se o njega obese bokori pertli u raznim bojama, u oba gore navedena oblika i minimum tri različite dužine...
E, pa, danas toga nema!
Zašto pišem o pertlama? Obih noge po gradu danas u potrazi za tim tako važnim delom garderobe koji često niko i ne primećuje osim ako niste klinac-reper, ili kako se to već danas zove, pa nosite one preširoke patike sa još širim pertlama, obavezno fluoerescentnim... Mama je pri pranju svojih patika uspela da 'zagubi' pertle. Naime, potopila ih je zajedno sa patikama, da malo odstoje i kad je vadila patike da ih ubaci u mašinu na ispiranje, zaboravila je na pertle i zajedno sa vodom prosula ih u wc šolju... Tako ja dobih zadatak da nađem pertle. Mislim da sam bila na svim normalnijim mestima na kojima bi trebalo da ih bude i - ništa. Zanimljivo da u prodavnicama patika nije moguće kupiti i backup pertle. Istini za volju, postoji jedna, vrlo bleda činjenica koja može biti objašnjenje za to što nisam pronašla famoznog uličnog prodavca pertli, a to je što sam u potragu krenula oko šest popodne pa je moguće da su oni već zapalili (iskreno ne verujem u ovo).
Dakle, ako zagubite pertle vrlo je moguće i da ćete morati da se oprostite od nošenja pertli u boji patika. Mama je dobila jedne bele, nove, izabrane izmedju belih i crnih u prodavnici pozamanterije⁵, a može slobodno i da skine sa mojih patika - bordo ili sa drugih - crne. Patike su joj bledo sive :)))

*1 efekat tesnih cipela - Šta kaže Mujo kad izuje tesne cipele? - "Ćuj, bolan, meraka!"

*2 posteljina - narodski izraz za donji veš; zgodan za korišćenje ako ste stidljivi ;)

*3 pljosnate i okrugle pertle - primetite sličnost sa kategorizacijom glisti na pljosnate i valjkaste. Ako primetite negde i člankovite pertle, molim da mi javite.

*4 vezivanje okruglih pertli - vežite pertle na uobičajen način ali nemojte ih previše stezati, kad vežete mašnu nemojte je stezati na uobičajen način već provucite kažiprst ispod čvora i malo povucite čvor na gore. Ovim pertle neće biti čvrsto vezane ali će biti lišene konstatnog pritiska risa vašeg stopala pri hodanju na čvor i neće se odvezivati. Bar ne na svakih pet metara.

*5 prodavnica pozamanterije - tamo se možete snabdeti svim potrebnim priborom i materijalom za šivenje, pletenje, heklanje.

P.S. Info - Prodigy u Beogradu, 7. oktobra. Karte po povlašćenoj ceni od 1000 dinara možete uzeti preko BiletServis-a. Pravo na pomenuti popust ostvarujete ako ste registrovani na njihovom sajtu i ako upadnete u prvih hiljadu karata koje se prodaju po toj ceni. Ja sam svoje dve već maznula :)

2005-08-29T02:27:00.000+02:00

Podstaknuta komentarom sa prethodnog posta - da bi malobrojnu publiku ovog bloga možda više zanimalo kako se ova devojka snalazi u svetu muškaraca, voljna sam da neke stvari dodatno objasnim.

Elem, moje internet ime (a.k.a. nick) potiče gotovo od mog rođenja a ne od toga što se smatram dobrom ribom, mačkicom ili već nekom od sličnih personifikacija koji se u današnjem rečniku koristi kao definicija određenog (ili neodređenog) tipa neudate ženske osobe. Tek sa mojim upoznavanjem sa internetom i potrebom za izgradnjom internet-ličnosti (koja se od one u real-time simulaciji života kroz koju prolazim razlikuje samo po upotrebljenom imenu) taj nadimak je došao do izražaja. Naime, moja majka i moj otac, u nekom od ekstatičnih naleta obožavanja moje, tada još nerazvijene persone još uvek u pelenama, nadenuše mi nadimak Cicika (preferiram malim početnim slovom i to iz čisto estetskih razloga, deluje uravnoteženije) koji i dan danas (moje sramote, imam 24 godine a zovu me tako) eksploatišu, pod uslovom da im nisam nešto debelo zgrešila, logično.

E sad... metafora koja bi jako dobro opisala moje snalaženje u muškom svetu, pa još na brdovitom Balkanu bila bi... recimo... volim kućne poslove koji u svoje izvršavanje uključuju šrafciger, bušilicu, šmirglu i na primer kreiranje jednog od dva neispravna uređaja. Jednog ispravnog.

Ono što je važno za ovu priču, Cicika ima dečka, zabavlja se sa njim dve godine i ne bi ga menjala ni za šta na svetu. Odaziva se na ime Marko, na nadimak Nedelja i na zvonjavu telefona :)

Eto, toliko.

P.S. Baš nemam inspiraciju da opisujem svoj odnos sa muškim svetom :)

Dernjava u Fis-u

2005-08-15T01:56:00.000+02:00

Ovo je transkript nečega što mi je u drugom gimnazije napisao tada vrlo dobar drugar, Aleksandar Trnovski aka Moki, a koji bi do sada trebalo da je pri kraju Filološkog fakulteta.
Inače papir sa tim zapisom sam našla skoro, u nekom naletu sređivanja radnog stola a potpuno je inspirisan jednom našom raspravom oko toga da li je određeni otpevani trozvuk bio d-moll ili D-dur. Ja sam tvrdila da je dur. Zapravo bila sam sigurna da jeste. Tekst je nastao na moj zahtev... "'Oćeš da mi napišeš nešto?"... (mazno)"Napiši mi nešto!", i napisan je, najverovatnije na nekom času matematike, koju Moki nikad nije preterano gotivio iako je bio na prirodno-matematičkom smeru. Da stvar bude smešnija, matematiku mu je predavala moja tadašnja razredna.

Dernjava u Fis-u

Da li ste imali priliku, da kao ja te večeri, prisustvujete sličnoj situaciji? Ja, verujte, nisam!

... Mada, nije bilo toliko neočekivano. Verujem da je pomenuti događaj refleksija meditacije. Ne verujete mi? Mislite da sam ja osoba, i to samo jedna u nizu istih koje ste imali prilike sresti u svom životu, lišena osećaja za realno i normalno? E, pa, malko ste se zajebali. Refleksija meditacije, čuj dečka, lud je! Ne, nije, samo neguje drevnu veštinu estetike pismenih i usmenih izlaganja. Meditacija, to vam je kada sretnete sebi dragu osobu u petak uveče, posle nastave i svih ostalih sličnih mozgoispirajućih aktivnosti i onda sednete na neku improvizovanu napravu za sedenje i sve one insekte i svu silu prašine koju su za sobom ostavili nehajni radnici ne razmišljajući o nama, krenete da grejete toplinom dupeta, tela, duše i razuzdane misli. E, onda, vođeni nekom mirnom, ili nekom drugom temom, možete na miru pričati. Refleksija, to vam je odraz. To sve ukazuje na odraz jedne od priča ili pričica sa meditacije.

Našao sam se na jednoj od prometnijih raskrsnica ovoga grada. Čuveni balkanski primitivizam i sva ona zaostala malograđanština gurali su se i gurali, vođeni mišlju o tome kako je jedno njihovo čulo ostalo nezadovoljeno. Pošto kod čula vida nema samozadovoljavanja a dobro je poznato da se njime poima oko 80% svega oko nas, masa je grizla, čupala, čerupala i tukla. Znao sam da tu nije sve u redu. Bilo je tu i organa reda i mira, ali ipak nemoćnih. Ja kažem, znao sam da tu nešto nije u redu, u stvari sve je bilo u redu. Ali, samo meni je u onoj masi prinudnih hodočasnika tako izgledalo. Imao sam šta da čujem, a posle i vidim. Devojka je stajala na sred raskrsnice i drala se svojim drugim altom, dugo se drala, kao da je deru. Drala se u Fis-u. Probio sam se, doduše jedva, i sa ogrebotinama na licu i van njega, došao do devojke. Imala je bedž na grudima, na njemu je pisalo, a to je i ona sama rekla videvši me, "Ovo jeste Fis!" "Da", usledio je i moj odgovor a masa se polako razilazila, rasipala...

Moki

Ukoliko nekoga bude zanimalo koje meditacije je ovo refleksija... objasniću :)

Dodaci

2005-08-11T18:29:00.000+02:00

Dodala sam AdSense, tek da vidim o čemu se tu radi, ne verujem da će biti nekih para od toga, ali u suštini to uopšte i nije važno.
Ono što je malo važnije, uradila sam ovaj smešni logo, cirka 15 minuta u PSu. Kako vam se čini?

I da, pokušaću da se nateram da sredim izgled bloga u IE ovih dana, baš izgleda grozno.

Briga

2005-08-10T19:49:00.000+02:00

Arghhh...
Nije me bilo neko vreme na blogu iako sam poprilično u BGu i poprilično ne radim ništa posebno što bi me sprečilo da zbudžim nekoliko rečenica i kliknem na Publish Post. Ali nekako... nema ništa zanimljivo da se kaže.
Ispitni rok počinje za manje od dve nedelje, učim, plan sam prepravila samo dva puta. Drugi put sam ipak odlučila da je "tri komada za septembarski rok" malo mnogo s obzirom na to da su sva tri glomazni ispiti, od čega je jedan i jako dosadan pa sam tako taj dosadan ostavila za oktobarski rok. Još jedna maštarija o godišnjem odmoru pada u vodu. A nameravala sam da završim sa uslovom za četvrtu u septembarskom roku i da posle toga zapalim na more. Sad eventualno mogu da počnem da planiram skijanje :)
Elem, što se roka tiče... nisam u nekoj posebnoj frci ali sam nekako previše zabrinuta. Em bih ne davanjem uslova za četvrtu izgubila status budžetskog studenta em bi stvarno bilo mnogo da izgubim još jednu godinu (pored ove dve koje sam već pukla na gluposti).
A zajebana ova treća, majku mu!
Moja drugarica sa faksa, Milica, je uspela da u pomerenom upisnom roku upiše četvrtu, što bi bilo zimus posle februarskog roka. Kako je bila vredna na vreme uspela je da dâ i par ispita iz četvrte i sad mi priča... kako je potpuno već uspela da zaboravi svo ono (m)učenje oko ispita iz druge ili treće (koju nije još očistila ali radi na tome) i kako je, jelte, posle mnogo lakše. U kom smislu lakše? Paaa... drugačiji odnos nastavnog osoblja prema studentima, verovatno i lakši ispiti (šta god to podrazumevalo) ali i mogućnost korišćenja literature na nekim ispitima... Ovo poslednje već zvuči mnogo dobro, ali da se ne zanosimo prerano verovatno da je i uz literaturu potrebno suštinsko razumevanje gradiva, samo se malo više teži naučnom (naučničkom :)) pristupu stvarima.
Živa bila pa videla... Manje-više samo još ovo da preživim. I da, baš se brinem oko tog uslova... Loše spavam, koža mi je još suvlja nego inače, fali mi trista svašta... Ne nerviram se ali se brinem... Bolje da se nerviram, to mi je nekako prirodnije stanje od brige.
Opet sam promenila metode učenja, ali to je valjda prirodan rasplet, već sam vrlo profi u učenju :) Možda ne rasplet nego evolucija mog naučničkog uma (sad bi mi moj dragi otac rekao da serem k'o klimakterična foka)!
Blah...
Inače... kod nas u porodici (kad već pomenuh oca mi mog), ili bolje u našim porodicama, ovo je sezona rodđendana i torti... Prvo burazer dođe na red sa svojim peticama iz osnovne i muzičke škole, posle dođe moj rođendan (11og jula) pa njegov (19og jula), zatim je mama na redu (31og jula) pa tata (3. agvgust, s tim što su moji razvedeni odaaaavno, a tata ne pravi tortu), za drugu polovinu avgusta zaduženi su mamin muž Milomir (17. avgust) i moja seka od tate (18. avugst; tata bio produktivan, dva puta se ženio... i razvodio, a ni mama mnogo ne zaostaje, ali o svemu tome neki drugi put)... Još nedelju dana pa opet torta, o radosti, a daće Bog da i u oktobru bude razloga za slavlje ;)

Sad kad pogledam šta sam napisala... baš je lični blog, gotovo mu i ne treba nikakav publicitet, sam je sebi svrha.

Nego, rekoh li već da se baš brinem za ovaj uslov i rok i ispite....?

P.S. Ako neko ovo čita iz Internet Explorer-a, ja se izvinjavam što me je mrzelo da do kraja optimizujem CSS, kad sam editovala ovaj template, za taj browser i što neke linije nisu na svom mestu.

O sportu u mom životu

2005-07-24T22:20:00.000+02:00

Pre par dana došao Markov drugar, koji inače živi i studira u Parizu, na 10ak dana sa sve ortakom - Francuzem. I danas se okupimo na Zvezdari, kod njegove bake da pikamo tenis. Oni tamo imaju, jelte, teniski teren u dvorištu.
_{Da me ne biste shvatili pogrešno, nisu oni nikakvi punišići i šta ti ja znam, niti je ono gore nekakav elitni kraj, mada je lepo, priroda i lep vazduh nema saobraćaja (oh, kako brzo odlutam!), nego je Petar (pomenuti ortak koji "živi i radi" u Parizu) nekada davno trenirao tenis, a dvorište je bilo dovoljne veličine da u njega stane i teren.}

Spakuje riba ranac na leđa i u njega rezervne majice, još neke sitnice i dva reketa, koji datiraju iz doba kad je dotična (ja :)) takođe trenirala pomenuti sport. A to je bilo jako davno. Stignem tamo, iskuliram uz kafu i kao...'ajde da malo mlatim. Da, da, to je i bilo mlaćenje. Forhend je dobar, ali bekhend... levom nogom da se krstite. Nije prošlo 15ak minuta... 'ajde da probam da se setim i kako se to servira. Da razjasnim, pre dve godine sam na istom tom mestu igrala jedno pola sata, totalno crkla i zaradila upalu ručnog zgloba. A to je bilo 8 godina od poslednjeg uzimanja reketa u ruke. Marko kao iskusniji igrač odluči se na to da mi malo osveži sećanje, krene lagano da mi objašnjava 'kako se to, ono beše, radi?!', jedna, druga, treća loptica... i sve kao OK, dok nije rekao "Treba malo razgibavanja...". U tom trenutku, pri nekom u nizu isprobavanja pomenutog servisa, zamahnem rukom malo jače unazad i - ušinem se! Ništa strašno, prolazi za dva dana, ali kompletna tetiva mi je ostala ispod desne lopatice. Tu definitivno rešimo da je dosta sporta za danas.
Elem, na desnu stranu mogu lepo da okrenem glavu ali levo mi nikako ne ide. Dakle, neko vreme nema prelaženja ulice nasamo ;)

Pomenuti sport sam trenirala nešto više od godinu dana. Imala sam tada 9-10 godina, i takođe sam išla u nižu muzičku školu, svirala klavir. Moram reći, da mi je sasvim fino i išlo, međutim klavir i tenis se u jednoj suštinskoj stvari, suštinskoj za obe aktivnosti, potpuno razlikuju. Tenis traži čvrst ručni zglob, šaku uvek u ravni sa podlakticom, kako reket u ruci ne bi šetao gde ne treba. Za sviranje klavira, neophodno je potpuno suprotno - elastičan i jako pokretljiv zglob. Kada je došao trenutak u kom bi nastavak treniranja tenisa odveo u okoštavanje zgloba, ja sam se odlučila za klavir, a rekete bacila 'u zapećak' i posle toga ih tek ponekad uzimala u ruke. Uglavnom, za vreme osnovne škole.
Iz tih razloga, pre dve godine, navukoh laku upalu zgloba.

Što se ostalih sportova tiče... Sva besmislena skakutanja, koja obićno vode u još besmislenije znojenje su mi potpuno - besmislena! Ono što zaista volim, a što se na neki čudan način uklapa u moju teoriju o znojenju su plivanje - znoj se odmah ispira sa tela, i skijanje - znoj je odmah upijen slojevima pamuka koje imam na sebi. A i tako je divno, sve belo, hladno, čist vazduh... mmmm ;) Uopšte, volim sneg i hladnoću u kombinaciji sa njim. I naravno sve vrste aktivnosti na snegu.

2:1 za mene!

2005-07-19T19:44:00.000+02:00

Konačni rezultati junskog roka - dva položila, jedan pala, još tri do uslova za četvrtu.
Ne moram da pominjem da sam već počela da učim za septembarski rok, koji počinje 22.08.
Wish me luck!

... da nastavim...

2005-07-16T01:12:00.000+02:00

Posle Garbage-a smo se uputili ka Dance Areni da čujemo Cox-a. Međutim, put do tamo bio je popločan, ovaj... hm... pogrešno sam se izrazila ali nema tog izraza koji može opisati to blato i tu gužvu. Što smo bliže bili, gužva je bila veća. Vrhunac je bio na samom vrhu stepeništa, pre spuštanja u masu. Pogled na 20 000 ljudi koji se kreću u istom ritmu je bio fenomenalan i vrlo uzbuđujući. Svako ko voli ovakve događaje bi se naježio i poželeo da odmah skoči u masu. Nekako smo se provukli u desni krak Arene, do šanka po još jednu dozu piva. Marko je bio neumoran to veče kad je pivo u pitanju, dok smo mi ipak malo zaostajali za njim. Podsvest je nekako učinila svoje iako se nisam posebno maltretirala da pazim kuda idem i noge su me bolele sve jače i iako je Vrza bio uporan da ostanemo još, čak nas je i dovukao do zvučnika kako bi osetili vibracije basova, u neko doba smo morali da krenemo. Naravno, bio je dan, oko 6h čini mi se. O, mladosti, gde si nestala?! U nekom od prethodnih postova sam se čudila kako sam ranije mogla da ostanem na dobrom tehnu i do 7-8h, čak da krenem kući zato što je prosto vreme da krenem i napolju je dan a ljudi uveliko idu na posao (da, izlazila sam radnim danima, manja gužva, veće uživanje) a ne zato što mi se ide kući ili spava.

Subota, 8. jul

Valjda je najgore u svemu što su majstori došli u 10:30 da postavljaju klimu. Ja sam bezobrazno pokušavala da spavam, a Marko je bio sa njima. Završili su to za nešto više od dva sata, ali nama nije bilo spasa. Bili smo bukvalno na vrhuncu umora, ceo dan je padala kiša, igrali smo karte kod kuće bez ikakve namere da se pomerimo. U toku večeri je stigao i ćale, taman da nas dodatno zajebava kako smo raspadnuti. To veče smo propustili Exit, žao mi jedino što nismo čuli Fatboy Slim, kažu da je bilo fantastično. Legli smo ranije, ne bi li najzad mogli da uživamo u svemu tome.

Nedelja, 10. jul

Definitivno se ispostavilo da je bilo pametno što smo ostali da spavamo, jer smo se najzad osećali normalno. Dan je obećavao, čak se i sunce u par mahova pomolilo iza oblaka, vrlo prijatan, blejački dan. Na tvrđavu smo opet otišli relativno kasno. Veče je bilo rezervisano za White Stripes, Intruder i ako se stigne za Darena Emersona, na kog nismo stigli, da napomenem odmah.
White Stripes su neverovatno smorili. Opet, nije muzika koju slušam aktivno, ali volim da čujem kad valja. Početak svirke je malo kasnio, Meg White nije nosila brus, a njene, kako je Vrza rekao, teške, seljačke sise su bile najveća atrakcija njihovog nastupa koji je trajao bednih sat vremena. Seven Nation Army su kao i svi ostali bendovi ostavili za izvođenje na bis, i to je bio kraj. Svi vidno razočarani.
Malo smo prozujali po tvrđavi, odslušali neki domaći elektro band, sa potpumo neizgovorljivim i nezapamtljivim imenom. Momci su stvarno bili OK dok u jednom trenutku frontman nije najavio nekakvu njima_omiljene_pesme obradu. Lupa čovek po bubnjevima, dve gitare prže, u podlozi nešto sa matrice, mi veseli, skačemo... niko ne kapira koja je pesma... dok u jednom trenutku čovek nije zapevao promuklim glasom... Booooolujem od mirisa... od teebe... i zidova..., ili već kako to ide. Samo smo se pogledali i napustili svirku. Ako nađem kako se bend zove i još neku informaciju, postovaću.
Sledeći na redu bio je Intruder na Elektrana stage-u. Na putu do tamo ispratili smo i početak svirke Partibrejkersa na Tuborg Green Fusion bini, dosta se raje okupilo da ih čuje, ali se mi nismo zadržavali. Zaboli smo se na zidić 'kod sata', pili pivo i čavrljali.
Intruder ja kasnio sa početkom jer su svi pre njih kasnili i umesto u 2:30 krenuli su nešto posle tri. Prostor ispred tog, moram da naglasim malenog stage-a, je bio ispunjen skroz a svi članovi benda su bili vidno raspoloženi da sviraju, koliko znam to im je prva svirka posle pola godine. Dosta, dosta, dosta dobro ;) a i ja sam bila happy, baš sam fan Intrudera. Bilo nekih novih (wait and see), a i nekih starih stvari. Što se tiče raspoloženja u publici i da su nastavili da sviraju do 6h opet bi tražili još :)
Međutim, sve što je lepo kratko traje pa su nas i oni napustili, i to skroz, Vrza i Keka odoše sa bendom, kombijem, u BG.
Mi smo onako polu pijani, ostali tu da pričamo i pijemo pivo, vreme je bilo prijatno, lagano je svitalo prvo jutro u mojoj 25oj godini života (za one koje takav način izražavanja zbunjuje tog dana napunih 24 i uđoh u 25u). He, još uvek sam bliža dvadesetoj nego tridesetoj ali ne zadugo.

To be continued...

Rekonvalescencija ;)

2005-07-14T02:10:00.000+02:00

...od Exit-a naravno :)

Da napravim mali review...

Četvrtak, 7. jul

Bila sam užasno umorna. Tog dana je bio i poslednji ispit u junskom roku (još nema rezultata $%&$#%/#&) i jedva sam stigla da završim sve što je trebalo pred polazak. Apocalyptica je trebalo da počne oko pola 11 ali ni kad smo Marko (moj dečko) i ja krenuli nisam bila sigurna da li ćemo uspeti da stignemo na vreme. Pogađate - nismo stigli. Pokvario nam se autobus par kilometara posle Zemun Polja. Naravno, svi putnici tog autobusa išli su na isto mesto i ova 'mala avantura' im se nije dopala. Čekali smo drugi autobus da dođe oko 40 minuta i kad je stigao bila sam još umornija. Tako smo u NS stigli tek oko 10h. Zamalo i na Underworld da zakasnimo zbog tako neophodne kafe. Zadivljujuće, stigli smo pred sam početak ceremonije zvaničnog otvaranja Exit festivala, na gomilu reklama i božanstven vatromet koji nisam mogla da odlgedam ceo jer su oči počele da se bune, ali sam ga zato odslušala :) Moćno skroz!
Underworld je doslovno bio sjajan. Takođe, sve pohvale za ozvučenje na Main Stage-u, ne toliko zbog snage nego upravo zbog kvaliteta zvuka. Sve se čulo kristalno jasno, kao na studijskom snimku. Stajali smo sve vreme sa desne strane, dosta blizu bine ali nismo imali snage da se uvučemo u masu. Ostatak večeri, do nekih 4h smo proveli uz pivo, sa Vrzom i njegovom devojkom Kekom. Nekako smo svi bili komirani, a bilo je i jako hladno. Moj ljubljeni duks nije hteo te večeri da krene sa mnom.

Petak, 8. jul

Ovo je veče potopa. Posle vrlo prijatnog dana, šetnje po Novom Sadu i kafe na Štrandu , na tvrdjavu smo opet stigli kasnije nego što smo planirali. Umor me nije napuštao iako smo odspavali sasvim pristojno vreme i na sve to su me stravično bolele noge, bez nekog racionalnog razloga. Od 22:30 na Main-u je bio Ian Brown, ex Stone Roses. Ne baš muzika/izvođač sa čijim sam delom upoznata, ali je svirka zaista bila fenomenalna. Neću reći 'dobro uvežbana', ljudi su profesionalci, već zaista bezmalo dva sata vrlo kvalitetne muzike u kojoj se uživa.
Onda je počeo pljusak. Zapravo, celo veče je sevalo, u nekom trenutku je počeo da duva i vetar i bilo je jasno da smo nadrljali. Kada je počeo pljusak, Keka je izvukla iz ranca kabanicu i nekako smo se svi ugurali pod nju, okrenuti ka sredini. Još uvek smo držali pivo u rukama, svakoje rekao po nešto i umalo se nismo srušili od smeha. Komentar koji je pokrenuo lavinu bio je "Ha, imamo naš VIP", da bi pola minuta kasnije kada je neko inicirao nazdravljanje skontali da pod našim improvizovanim zaklonom nema mesta da svi istovremeno nategnemo pivo iz čaša.
Kad smo kod piva... da napravimo malu digresiju. Na festivalu se točio Tuborg, iz moje perspektive dobar izbor. Čaša 0.5, aka 'jedno veliko' bila je 100 kinti što bi moglo da se svrsta pod pristojnu cifru. Postojao je i tzv. Five Pack (koji sam ja poslednje večeri spontano prekrstila u Power Pack) koji je predstavljao 5 piva za 400 dinara pogodno spakovanih za nošenje ('i koferče, i koferče' :)). Kako nas je bilo četvoro, a svi pivopije uglavnom smo uzimali to.
Back to the subject...
U jednom trenutku se prolomio strašan grom, onako iz dve-tri uzastopne etape, nadglasio je muziku na Main-u i doneo strahovito krupnu kišu. Kabanica se sa gornje strane punila vodom i niko od nas nije bio uskraćen za slivanje vode niz ruku kojom je držao kabanicu. Tada je prestala i muzika, a prema satnici sledeći je bio Garabage. Ljudi su na razne načine pokušavali da se sakriju od pljuska, čak su se u grupama po troje, četvoro zavlačili u one prenosne toalete ('toi-toi' piše na njima a i mi smo ih tako zvali)... Ne znam kako im je bilo unutra ali su svakako ostali suvlji od mnogih. Pljusak je za sobom ostavio neverovatno blato i sve nas mokre. Nas četvoro smo u proseku dobro prošli, ali u proseku. Marko je najviše nadrljao, apsolutno sve na njemu je bilo mokro, pa je majicu i košulju skinuo i na golo telo obukao... kabanicu. Nešto kasnije zamalo da zbog toga dobije i batine. Neki nadrogirani lik u Dance Areni je pomislio da je gay :)))
Sa dobrim zakašnjenjem, posle temeljnog brisanja, na binu su izašli i Garbage. Profy svirka, nema šta. Shirley vrlo motivisana našim upornim ostankom, iako je kiša polivala kao da je vreme za novi Potop, je zaista 'oprašila' kao da joj je poslednje u životu (daleko bilo).

To be continued ;)

Pripreme za Exit - Part Two

2005-07-07T01:02:00.000+02:00

E više uopšte ne znam ni za šta su ove pripreme...
Sedim ovde, obnvaljam neke stvari za sutrašnji ispit, srećom nema nikog u blizini inače se taj neko ne bi lepo proveo. Peckam k'o muva pred kišu.
Definitivno je da me vreme neće poslužiti za Exit. Iako nada umire poslednja, ipak će dijapazon stvari koje ću poneti sa sobom biti vrlo širok. Kao da idem na planinu - malo letnjih, malo zimskih stvari. Dobro ne baš zimskih ali tako nekako.
Da pređemo na stvar.
Prvo i osnovno, što ni u snu ne smete da zaboravite da ponesete su karte. Drugo je oprema za kupanje a treće dobro raspoloženje. Mada, i ako vam se desi da niste idealno dobro raspoloženi sigurna sam da će sama šetnja po tvrđavi da vas dovede u totalnu i neopozivu euforiju.
E sad... 4 dana nije mnogo i u normalnim uslovima ne zahteva previše garderobe. Međutim, na Exitu nikako nisu 'normalni uslovi' pa je zgodno imati malo više stvari nego što nosite kad ste kod kuće. Najveći problem je velika količina prašine, koju prvo veče možda i nećete primetiti ali već sledeće neizbežno hoćete. Ako nas potrefi malo veća kiša biće i blata :( Računajte na to da ćete jutro posle biti kilo teži na račun sve one prašinčine koja se uvukla u odeću, obuću a bogami i kožu. Koža je manji problem, ali prašnjave stvari svakako ne zaslužuju da se ponovo obuku.
Što se obuće tiče, ja sam u najprisnijem odnosu sa patikama tako da i vama preporučujem da nabacite nešto udobno po mogućstvu zatvoreno, što vaša stopala neće dovesti u neprijatne situacije.
Moja 'standardna oprema za zaštitu od vremenskih nepogoda' uključuje i kačket. U principu, kiša mi ne smeta ali me izluđuje kad mi pada u oči, tako da kačket ima samo tu jednu ulogu - da mogu normalno da gledam.
Ostali rekviziti stvar su ličnog opredeljenja pa nećemo ulaziti u detalje. Oni koji kampuju sigurno ili imaju već iskustva u tome ili vode nekog iskusnog sa sobom, što je često i najbolja varijanta. Pri svemu tome, oni su se verovatno već stacionirali u kampu pa nema potrebe da posebno obrađujemo tu temu. A i ja nisam neki kamper, kao što rekoh u prethodnom postu, mada mislim da bih se snašla sasvim OK.

Odoh da pročitam još neke stvari pred ispit. Držite mi fige i vidimo se na Exitu!

Pripreme za Exit - Part One

2005-07-05T02:08:00.000+02:00

Ove godine, za razliku od prethodne dve, obaveze na faksu mi dopuštaju da odem u Novi Sad i kako sam uspela na vreme da nabavim/rezervišem karte (po vrlo pristojnoj ceni) zadržaću se tamo sva četiri dana. Na ruku mi ide i što se ćale definitivno preselio u NS pre nešto oko godinu dana pa nemam nijednu jedinu brigu oko toga gde ću i kako da spavam ili još gore... kako da se vraćam u Zemun posle svake lude noći.
2002ge sam išla i vraćala se... zamorno je, a ja nisam neki kamp-tip, mada je spavanje na plaži poslednjeg dana bilo vrlo prijatno. Zaspala sam oko 3h popodne u sred kucanja poruke! Nisam više mogla da izdržim. To je valjda i jedini put da nekontrolisano utonem u san.

Ove godine se javlja određeni problem... a to je pretnja lošim vremenom. Mesečna prognoza me je pre nekoliko dana totalno smorila - najavljena kiša u BGu za kompletan period u kome se održava i Exit. Kapiram, nije BG isto što i NS ali je vreme uglavnom slično. Kad je hladno u NSu je par stepeni hladnije, kad je toplo onda je obrnuto. Letnje kiše padaju sa razmakom od najviše sat-dva ali neizostavno padnu i u BGu i NSu...
U kombinaciji sa petodnevnom prognozom sve izgleda malo bolje, trenunto kiša je najavljena tek za subotu + zahlađenje. Pa mislim... mora li?! Eventualy, odem i na Wheather Online, do sad me nijednom nisu slagali, i potvrdim svoja strahovanja... i u nedelju kiša. Ispostavlja se da je provera UV indeksa potpuno bespotrebna, if you get my point.

Anyway, planirala sam jedan ranac neophodnih stvarčica a izgleda da će na to morati da se doda i dva para pantalona, neki duks... ribarske čizme???

Da ne preterujem, ne mora da bude potop, možda samo prsne kiša jednom-dva puta u toku dana, po 5 minuta i to bude sve. Ili, ako dozvolim pesimizmu da prevlada, možda se Novembar dogodi još jednom.

Jamiroquai u Beogradu

2005-06-22T17:10:00.000+02:00

Mom oduševljenju nije bilo kraja! Kao kad malom detetu date nešto što dugo i željno iščekuje. Videti J.K. kako skače po bini kao da mu je to prvi i poslednji put u životu, kao da sve ovo nema ni početak ni kraj, kao da ne postoji ništa drugo na svetu sem nas, njega i muzike u tih 2 sata koliko je trajao koncert.

Od stvari koje znam - krenuo je sa nekakvim miksom stvari (mada su basovi solidno jeli tekst sve vreme pa je trebalo 15ak minuta za naviknuti uši na filtraciju melodije i teksta od basova) - relativno poznatih (ako ste ikad bili na njihovom sajtu sličan miks ide u pozadini), zatim Space Cowboy i naravno, neizbežna Cosmic Girl. Evo i sad se ježim kad se setim oduševljenja u hali. U krajnjem, kad se setim sopstvenog oduševljenja :).

Singl sa poslednjeg albuma sam prvi put i čula na koncertu (Just The Way It Should) i nešto je drugačiji nego što smo navikli - umesto mekanog funky zvuka od kog se naježi i najmanja dlačica u dnu leđa, koji tera na lepršavi ples, ova stvar je malo tvrđa, pomalo iscepkanog ritma, energična.

Little L je bila prava uživancija, iako pomalo negativne konotacije kad uzmemo u obzir njen tekst, publika je bila oduševljena i kompletno njenoo izvođenje je bilo blesavo. Raja se dosetila kako da i rukama isprati ovu pesmu pa je to nekako zvučalo ovako:
Why does it have to be like this
clap, clap
I can't never tell
You make love you, love you baby
clap, clap
with a little L
Seems like you're stepping on the peaces
clap, clap
of my broken heart
You make me love, love you, baby
clap, clap
with a little L

gde je "clap, clap" publika sa dva kratka pljeska, baš kao ritam u pesmi. Luuuuudoooo, skroz! I celoj hali kez na usnama!

Kao još jedan highlight bio je trenutak kada se J.K. pojavio na sceni sa laserskim mačem (dobro, nije stvarno laserski, pre je u pitanju bila neonska cev, plava), sve u duhu Star Wars. Zanimljivo, Use The Force je išlo tek posle dve-tri pesme.

Pred Love Foolosophy je ispričao nešto kao:
"You know I never drove fast car,
I never had sex,...
...
and you know I've never been arested for speeding"
i svi su prsli od smeha.

Pred sam kraj mi nešto nije bilo dobro... Jednom kad se izađe iz gužve teško je u nju vratiti se. Moj dečko je krenuo sa mnom napolje da udahnem malo vazduha za promenu i uz malo dužu pauzu bez muzike ukapiramo da bi to trebalo da bude kraj, masa vrišti ali i dalje tišina. I onda kreće... na drugoj noti znam koja je stvar i bukvalno ulećemo unutra jer to ne sme da se propusti - Deeper Underground sa malo dužim uvodom, od bas linije se tresu stakla na hali, nad masom nadivja crni oblak... Godzilla :) Završetak pesme su ooooduuuuužili preko svake mere i za to vreme je energija u hali značajno splasla i publika nije imala snage da ga iscima za još jedan bis. Totalno neoprostivo! Na kraju prođe koncert bez Virtual Insanity koji je verovatno kao ekstra popularna stvar i ostavljen za potrebe bisa.

Kad se sabere i oduzme, još neko vreme standard neće ovde biti kako bi trebalo da koncerti tako pozantih muzičara budu ispraćeni dodatnim efektima. Na ovom je izostao video bim što je zaista nedostajalo a ipak spada u osnovnu tehniku, drugo sam sastav benda je spao na 6-7 ljudi... Ali to vam je što vam je za 1500 kinti.

Najzad, kad god bude ovako neki događaj iznerviram se zbog desetogodišmke izolacije i koliko toga smo propustili kad je muzika u pitanju... U politiku ne zalazim, ni u životu a pogotovo ne na blogu pa ću se ovde i zaustaviti.

Imam par sličica sa koncerta, slikanih telefonom... kvalitet nula... Možda ih i okačim negde.

T-18 hours and still counting

2005-06-19T14:02:00.000+02:00

Sutra ispit. U 8h ujutru... Grrrrr!
Plan sa ranim ustajanjem je totalno podbacio i osuđena sam na minimum 24 sata u budnom stanju... a možda i više.
Nekako, ranijih godina nikada nije bio problem ne spavati 48 sati. Recimo, bude neka dobra žurka, po default-u je to morao biti neki techno, ostane se do 7 ujutru, onda se lagano doručkuje, pije kafa i rezimiraju utisci... I nekako prođe vreme u zezanju a da ga ne osetim. OK, nije to ni slična situacija jer nema nervoze i pritiska, ali nije mi to predstavljalo problem.
Lepo ja kažem da sam matora.
Sve je to zbog godina, neredovne ishrane i dve pakle Marlboro-a u mekom pakovanju na dan. Ili kako bi majka mog dečka rekla, a žena je doktor - pedijatar - "Sve je to od pušenja i nespavanja!" A njemu se samo digne kosa na glavi i krene para iz ušiju kad to čuje.
Danas cigarete ne mogu da isključim a spavanje ne mogu da uključim u svakodnevne aktivnosti tako da jedino što mi još preostaje je da ovih 18 sati do ispita racionalno iskoristim za učenje.
Javiću kako je bilo :)

Ko rano rani....

2005-06-16T22:46:00.000+02:00

... ceo dan mu se spava!

Kao i svakoj drugoj noćnoj ptici sa čvrsto usađenom navikom odlaženja na spavanje sa prvim jutarnjim zracima sunca i buđenjem u poslepodnevnim časovima, povremeno potrebno ustajanje "ujutru, k'o svi normalni ljudi" za mene je totalna noćna mora. Jedan dan eventualno preživim ali dva - nikako.
Elem, ovo je bio taj drugi i iako sam prethodne dve večeri otišla da spavam "na vreme" i obe noći odspavala sasvim pristojan broj sati - čak sedam - današnji dan mi nikako ne prija. Kompletna ta idila sa blagim jutarnjim suncem i povertarcem bi bila sasvim OK da sam ustala da bih išla na Adu, međutim slučaj je hteo da provedem više od pola dana na nekim bezveznim laboratorijskim vežbama i dodatno se izmaltretiram. Najgore što je pola od tog vremena prošlo u čekanju asistenta i ispijanju nekoliko kafa.
Kako već neko vreme želim (ali ne pokušavam) da se izvučem iz te tako nepraktične zamene doba dana (mada uvek mogu da kažem kako živim kao u Buenos Aires-u, npr.), plan je bio da se na ova dva dana nadoveže serijal "ustajanja u normalno vreme" kako bih mogla da izdržim sve one ispite koji su u ovom ispitnom roku tako nesrećno zapali u jutarnje časove. U prethodnim rokovima nikad nije bilo više od jednog sa početkom u 8h ujutru, a kako spavati od 4-5h do 7h nema nikakvu svrhu, preskakala bih spavanje i onako šašava od previše budnih sati sa grandioznim podočnjacima plašila kolege pred ispit. Ili bi oni plašili mene...?! Hmm... gotovo filozofsko pitanje :o)

Tako sam i večeras u neverovatnoj nedoumici, što mu opet nekako dođe filozofsko pitanje. S obzirom na to koliko mi se spava od učenja večeras nema ništa a ako uzmemo u obzir moj prirodni afinitet prema blejanju vrlo je moguće i da ponovo zaglavim ispred kompa. To povlači za sobom da me nema sutra do 14h a možda i duže.

Sve to ne miriši na produktivan dan.

Heh.. Valjda ću zaspati, pa makar za tastaturom, a možda i neću... možda hoću... možda neću.... možda hoću.... možda neću... možda...

Intro

2005-06-02T02:33:00.000+02:00

Kao što rekoh, vreme je za upoznavanje sa tim ko sam i šta sam. nije da je važno ali neka.
Elem, kako imam običaj da kažem ja sam student-parazit na leđima svojih roditelja koji su u (ne)prilici da se nose sa svim mojim ludim zamislima, nervozom u ispitnim rokovima, usponima i padovima svake vrste. A definitivno je da sam totalno nepodnošljive naravi u onih nekoliko dana pred ispit, da li zbog samog ispita ili zbog tolikog rada (o, lenjosti, moj najveći neprijatelju!) đavo će ga znati.
Studiram Telekomunikacije na ETFu u Beogradu i imam još dve godine pred sobom do diplome. Posle ćemo videti. Svakako imam velike planove. Ne mogu reći da sam loš student (a i zašto bih to za sebe rekla?!) ali uvek može bolje (da kažem opet... o, lenjosti... :))

U suštini, obična 24-godišnjakinja. Matoro, a? Meni tako zvuči a vi kako hoćete.
A ne želim da odrastem, nikad! I trudim se da zadržim barem malog dečijeg u sebi. Čini mi se da ako ću ostariti na onaj dosadni način, bolje da crknem negde pre toga.

Blog? Pa nemam pojma... Dobra je stvar. Pišeš šta god ti padne na pamet, ako neko čita super ako ne onda opet super.. bitno da se nešto piše.
A i jako je trendy ;) Nije da imam prakse u pisanju (kad beše poslednji pismeni iz srpskog... hm... ne pamtim toliko daleko, izgleda) ali, kontam, vežbaću da primetim interesantne stvari i da ih ovde prenesem. Razmišljanja, događaje, ljude... the ususal stuff. Valjda, će vremenom postati zanimljivije.

Prvi post.... (je l' može gluplji naslov?)

2005-06-01T03:02:00.000+02:00

Čini se da se svet ruši čim sam i ja rešila da pođem za ostatkom sveta/bloggera i da podelim ovo malo što imam ispod ove čupave kose.
Nešto nisam nameravala da mnogo pišem večeras, abnormalno mi se spava... Ovo čisto da ne ureknem sam početak i da veče u kom sam napravila blog ne prođe bez ijedne reči.
Kako bi rekla Skarlet O'Hara - "I'll think about it tomorrow."... ja ću reći, I'll think tomorrow a sad odo' da spavam.