Iskupljenje ne postoji

Svi smo nekada nekog povredili. Radila sam to i namerno, kada su relacije sa pojedincima postajale suviše teške, kada su ugrožavale moju emotivnu stabilnost, nekakav napredak, kada su se kosile sa onim što želim. To su sebične ali često racionalne odluke, dobre i za mene i za drugu stranu iako to na prvi pogled tako ne izgleda, ali treba snage da se situacija sagleda objektivno i da se donese ispravan sud. Tada postoji opravdanje i čini nam se da je obećanje samome sebi da nećemo nikada dozvoliti da stvari odu u pogrešnom smeru po sve učesnike dovoljno da budemo čisti pred Bogom, ili koju god nevidljivu silu smatrate odgovornom za ravnotežu u prirodi.

Ali šta je sa greškama, osim što svi grešimo?

Zaokružujem godinu dana grešaka jednom, potpuno nepredvidivom, poteklom iz nekakvog provoda, iz zezanja, slučajna greška, u teoriji merenja još nazvana 'grubom greškom'.
I jeste gruba, prema onome ko će najviše od nje patiti. Gde je bila kontrola? Ne znam, nisam znala ni koliko je sati.

I šta? Osećam se glupo, nepromišljeno, prazno i potpuno neopravdavajuće. Ne postoji način da sebi obećam da neću ponoviti slučajnu grešku, ma koja da je situacija u pitanju. Znam ja da sam brljiva. Čitavog života sam bila u stanju da zabrljam jednostavne stvari na najgluplji mogući način. Reći 'žao mi je' čak i kada to osećamo poslednjim atomom tela nije ni izbliza dovoljno. Cveće pokriva grobove, da, ali živi imaju malo drugačiji pogled na stvari.

I iz svake greške izgubim mnogo. Najčešće jedno celo ljudsko biće mora da ode iz mog života. Ne može valjda doveka da se traži od ljudi da prihvate moju konstantnu bezbrižnost?

Verovatno da ne može. I ubistvo iz nehata je ubistvo a za smrt ne postoji iskupljenje. Grešna sam. I nijednu od grešaka ne mogu da ispravim.