Sedam meseci kasnije

Aha, dobro sam :o)

Moj sobni pauk je počeo nekontrolisano da širi svoj deo apartmana. Danas sam shvatila i zašto... izlgeda da je našao drugaricu. Ili druga, šta ja znam o paukovima osim da taj jedan u sobi čitavo leto jede mušice i ostala leteća stvorenja koja u pola noći vide svetlo monitora i zaslepljeni požure da nešto tamo i pojedu. Ili da se samo druže, šta ja znam o insektima uopšte. Istina je da kad-tad bivaju pojedeni. A onda se ja čudim otkud se moj pauk proširio...

Nisam diplomirala kako je predviđeno. Štaviše, nisam uopšte diplomirala. Zapravo... nisam položila ta dva ispita koji su mi preostali. Mesec kasnije ili ranije... je li to zaista bitno?

Međutim, moja najbolja drugarica jeste diplomirala. U četvrtak. Srce mi je bilo puno ponosa i radosti. Čitav dan vazduhom je strujalo osećanje zadovoljstva, svet je bio lep, život više nikako nije bio kučka, naprotiv. Kad dođe vreme moje diplome verovatno ću upasti u narkoleptički šok od radosti. Ili ću se jednostavno 'upljuvati'. Priliku smo zalili koktelima, još iste večeri, temeljito. Čudo da mi od tako temeljitog 'zalivanja' nije niklo neko drvo posred glave. A možda i jeste, kad uzmemo u obzir razdešenost sledećeg dana :o)

Rastemo. Menjamo se. Ok, malo i starimo, priznajem. Možda nam više nije najprijatnije da posle žurke produžimo na doručak i kafu, treba nam san umesto toga. Možda više zaista ne vidimo smisao u naizgled beskrajnom neradu i udovoljavanju našim hedonističkim prohtevima ili su i oni prešli na neki viši nivo. Ciljevi su postali komplikovaniji iako na trenutke nemamo pojma koji su i kako do njih, ali ne brine me to, doći će samo po sebi, inače se previše samoanaliziramo.

Ipak nije svo procesorsko vreme kojim raspolažem otišlo na razvoj i spoznaju profesionalne orijentacije... Taj četvrtak mi je doneo mnogo više od radosti zbog uspeha nekog ko mi je drag. Doneo je spoznaju o jednoj sasvim novoj dimenziji mog unutrašnjeg bića.

Danas znam da najzad umem da vidim dalje od svog nosa. Danas znam da mnogo toga može da me obraduje i da me održi u ma kakvoj septičkoj jami stajala.

Danas sam srećna što umem da volim dugo i uporno svakog ko mi je ikada bio blizak, bez obzira na bilo koju sitnicu koja mi je možda nekada poljuljala veru. Even better, mogu da uživam zato što volim i da moja ljubav bude sama sebi svrha kao i da preraste svaku patnju koju mi je možda nekad donela.

Danas verovatno malo više volim i sebe.

Juče

Čudan neki, težak dan. Probudilo me je 25C, visok pritisak i nisko raspoloženje. Nekakva neispoljenost i nedorečenost, su izbijale iz mene čitavog dana. Koža je postala tesna ali nikako nisam uspevala da definišem to što vrišteći pokušava da izađe napolje.

Šta ja radim ovde? Gde su odgovori? Još gore... gde su pitanja? Osećanje da sve u životu radim naopako nije htelo da ode. Zbunjenost. Čežnja. Tuga. Ali... ZAŠTO!? Šta mi je danas? Gde je moje mesto?

Predosećala sam promenu, možda čak i razrešenje ali nikako ne umem da se nosim sa tim, kao da sam planina. Uhhhhh...

Veče je donelo... hmmm... olakšanje. Nisam samo ja izgubljena, i drugi su.