Ponižavajuće?

I ako jeste opet ću vam ispričati...

Vraćam se tako noćas sa splavova i potpuno bezazleno idem ka pumpi kod Hyat-a. Džip koji mi ide u susret usporava, gotovo staje pored mene... Baja sa suvozačevog sedišta izvlači flašu vode i - poliva me.

Blink, blink (?!)...

Ako me nisu snimili... i ako me ne bude na YouTube-u uskoro... džaba im akcija.

I da.. I didn't fucking do it.

Laka introspekcija

Pročitala sam svoj blog juče... unazad. Ima delova koje vredi ponoviti jer ih je bilo moguće ispustiti površnim čitanjem nekog od mojih, često komplikovanih, postova. Odlomci su potpuno pod svetlom trenutne situacije i na neki način poruka za sve ono što možda nisam rekla oči u oči kome je trebalo.

A piece of advice

Te večeri je bilo minus 5 u Beogradu i duvala je košava. Žurila sam sa Dorćola na Trg da uhvatim poslednji noćni autobus. Znajući da je moguće da ću isti propustiti, okrenula sam jedan broj, zamolila za prevoz, sad ili kasnije, zamolila da se priključim društvu i dobila "Ne." kao odgovor na oba pitanja. Nikada nisam saznala je li u pitanju bila čista samoživost ili ipak i prevara, jer nemoguće je da jednom spakujete voljenu osobu na noćni prevoz ili taksi i zamolite je da vam se javi kad stigne kući a da je drugi put ostavite u hladnoj beogradskoj noći da se sama snalazi.
Trebalo je da nestanem posle toga zauvek umesto što sam popustila.

Praznina...

Slučaj koji je izazvao ovaj post i nije toliko bitan. Recimo da smo bili van sebe ali ne od besa ili ljutnje nego... tek tako. Tada sam definitivno rešila da sam oprostila svaku stvar koja me je povredila do tad i da od kopanja po prošlosti nema ništa.
Razlog zašto je isečak teksta pesme November Rain zaslužio da se ponovo pomene na stranicama ovog bloga je taj što je i dalje veoma pimenljiv...
U stilu... to sam samo ja i moja večno romantična duša čije sam postojanje u više navrata u životu pokušala da poreknem.

Mnogo pitanja i poneki odgovor

Tekst je postigao, za mene neverovatnu, objektivnost u definisanju kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stimulansa koji oblikuju moje bivstvovanje i interakciju sa ostatkom sveta, kao i šta može a šta ne može da nam donese pozitivno razrešenje u budućnosti. Sledećih nekoliko odlomaka nedvosmisleno pokazuje koliko je "mi" bilo inkorporirano u "ja" i pored velike individualnosti koja pršti iz ovog bloga na sve strane.

"...Emotivna bura koja traje od prvog suočenja sa neophodnošću ozbiljnog rada nekoliko
puta je dobila i doping što od mene same, što od porodice koja jedva sastavlja kraj s krajem (i to ne samo u finasijskom domenu), što od dečka i naše veze koja se klima u našoj egzistencijalnoj neodredjenosti, što od dragih prijatelja koji prolaze kroz težak period u svojim životima. Kao da se pola sveta zajedno sa svima nama našlo na prekretnici, pred promenama kojih se plaši a koje su neophodan sastojak u receptu za preživljavanje... ili proživljavanje. U jednoj tački začarani krug to zaista i postaje i shvatamo da jedni bez drugih ne možemo osim ako moramo i da isto tako dalje ne ide ako ne prihvatimo promene...."

"... Motivacija? Prestala sam da mislim o motivaciji kao o nečemu što realno postoji - jedino što još može da me motiviše da budem bolji čovek je ljubav, ali moja ljubav istovremeno ne nalazi da je to dovoljan poriv za njega da bude bolji - i to je prvi razlog ovako velikog nezadovoljstva koje je počelo i na uši da mi izbija a koji uspevam da definišem. ..."

"... Sada, danas, posle temeljnog preturanja po čitavoj situaciji i subjektivnom doživljaju glavnih učesnika mogu da kažem da znam gde su problemi kao i da imam načina da ih rešim. Cena koju ću platiti ukoliko to ne uradim(o) mnogo je veća od napora koji treba uložiti i straha koji treba prebroditi jednom kada se nadjem(o) oči u oči sa promenom."

Da, suština je pobediti sebe.

Poslednja rečenica bila je lajt-motiv poslednjih nekoliko godina i u nekoliko aspekata bila i vrlo uspešno realizovana. U više mečeva pobedjivani su lenjost, hedonizam, naduvani ego i nepotreban takmičarski duh, dok su na one-time-only prvenstvu koje rešava pitanja do kraja života pobedjene predrasude, moj bezbrižan flertujući duh i potreba za avanturom. Da, ljubav može da vas promeni, ali morate da je prihvatite i dozvolite.

Here we go!

U Novu 2007. ušla sam prestravljena od budućnosti. Kontrola do poslednjeg detalja prestala je da bude moguća, pa sam po običaju ušla u infinite loop analizirajući sve (ne)mogućnosti sa kojima bih mogla da se nadjem oči u oči. Poučen prethodnim iskustvima, razum je ipak uspevao da strah od neizvesnoti pretvori u radost prema dolazećim promenama.

...Na kraju, najzad ću se (ponovo) odseliti iz majčinog gnezda iako ću se redovno grebati o kuvanu klopu ;o) i možda će se, a volela bih, neko meni drag i važan, moja druga, na neke načine i bolja polovina useliti sa mnom, kolišna god garsonjerica bude bila u pitanju (vrlo pleonastičan pleonazam, zar ne?)...

Ehhhh...

"...Izgubila sam rukavicu sinoć.
Nije mi to neka naročito važna stvar, ali...

Ako je jedna ostala bez druge - da li ću i ja ostati bez nekog? ..."

Specifično apatičan ton ovog posta nije bio izazvan samo gubitkom rukavice niti eventualnim značenjem tog dogadjaja, već i nečim drugim. Naime, čekajući (nekog ili nešto, nije ni važno), pod ruke mi je dopao neki album sa slikama koji se razvlačio u mojoj blizini. Okrenula sam prvu, pa i drugu stranu, pomislivši kako je devojka izrazito fotogenična, a sam par srećan i zaljubljen. Na nekom drugom mestu i u potpuno drugom vremenu. Posle druge strane zatvorila sam album i vratila ga odakle sam ga i uzela. To sve inače nije moja stvar, a htela sam da zadržim poštovanje koje sam imala prema nečijoj prošlosti/privatnosti.
I onda potpuno neočekivano, skrhala me tuga što Oni više ne postoje (iako, da Oni još uvek postoje, Nas svakako ne bi bilo, što je prilično bolestan pristup). Fotoaparat je uspeo da zabeleži njihovu ljubav i sreću što su zajedno u tom trenutku, na tom mestu na planeti i to je toliko pozitivno zračilo sa tih fotografija da nisam odolela a da se ne raplačem što ih više nema, što nisu uspeli ili im neka viša sila nije dozvolila da održe vezu i da se vole zauvek.
Moja reakcija je začudila i mene samu.

Još uvek, ostajem Izgubljena jer...

... Otišao je ceo jedan svet tog dana. Svet u kome je sve bilo sigurno, ne uvek potpuno unapred odredjeno, ali izvesno. Svet koji smo stvorili da u njemu živimo, volimo, rešavamo probleme, preskačemo prepreke, gajimo decu, putujemo, svadjamo se... i mirimo...

I neka život nastavi da bude kučka, u neku ruku to je i njegova uloga.

Dokle, majku mu!?

Ne znam šta vi mislite o tome, ne znam ni koje bi bilo prosečno vreme prolaska kroz emotivnu krizu posle raskida ali počinjem da se pitam kada će, dodjavola, da se završi. Koliko dugo možemo da volimo a da nemamo pozitivan feedback suprotne strane koji bi ljubav pothranjivao dovoljno da ona opstaje?
Hipotetički, neka je uredjeni par (X, d) metrički prostor gde je X neprazan skup a d metrika definisana nad tim skupom na sledeći način... Zanela sam se...

Neka je, hipotetički, veza bila odlična, nepoljuljana i neka ste voleli čitavom dušom, telom, razuzdanom misli, dakle bez ikakvih trikova. I neka je DeltaTe od raskida jednako 4 meseca.

Prvo što možemo da zaključimo na osnovu odziva na Heaviside-ovu f-ju ovog sistema (nastaviću da se zanosim do kraja unosa, jer prosto ne mogu danas drugačije) jeste da je ovo spor sistem - prelazni procesi traju preterano dugo, sopstveni odziv je intenzivan, preskok je velik.
Vidimo da je ljudska psiha prilično analogna pojmovima iz analize sistema, pa možemo da zaključimo da je količina emocija kao i sposobnost pojedinca da preživi emocionalnu oluju u kojoj se zatekao direktno odnosno inverzno proporcionalna preskoku i oscilacijama, respektivno.

Ok, lupam i smaram danas. Važi.

Pre nekog vremena sam imala, tako reći, ispad u kom sam rešila da zatvorim negativnu povratnu spregu sistemu, time korigujem njegove polove i vreme iščezavanja prelaznih procesa skratim odnosno prisilim sistem da se brže vrati u ravnotežno stanje. Do odredjene granice ova tehnika je bila prilično uspešna i sve bi bilo u redu da nisam previdela odredjenu f-ju koja, ukoliko se pojavi na ulazima sistema, potpuno menja prenosnu karakteristiku uvedene povratne sprege i ona postaje pozitivna time augmentirajući već gore
pomenuti preskok. To nije sve, već dotična vrsta signala preti da od sistema napravi oscilator
i odvede ga u potpunu nestabilnost.

Jeste, ovih dana sistem je u oscilovanju. I da, povratna sprega nije upalila. Inženjer je bio loš i nije predvideo sve slučajeve i sada razmišlja o uvodjenju automatske regulacije... Ali čak i ako mu uspe, unapred vam kažem da će se sigurno ispostaviti da nisu sva stanja sistema kontrolabilna i da upravljanje sistemom nije moguće tako kako je on zamislio.

Znači da sistem mora da se menja iz korena, ali o tome nekom drugom prilikom.

Je veux que mon chat me retourne...

Mi

Napisano 11/2/2007


Mi nismo običan par. Tek bilo koji u masi zaljubljenih parova. Mi se onako uistinu volimo i... stvarno smo iskreni jedno prema drugom... bar ja jesam. Kao da nema tajni. Ni o čemu. Nikada.
Sve što se ikada desi - ispričaćemo jedno drugom, bez ulepšavanja, bez prećutkivanja. Bar ja to tako radim.

Mi... to smo On i ja. Mene znate. Možda znate i Njega ali ako i ne znate nije važno. Shvatićete sve što je neophodno.
On je... u najmanju ruku divan, stereotipno - takvog sam htela, možda malo vrednijeg, možda ne toliko mršavog, ali to su nijanse... baš takvog. Nežnog, strpljivog, ne preterano sujetnog... zaljubljenog. Da zaboravi na sve druge, da bude samo moj. Tako nešto sam i dobila. I volim to što imam toliko da bih do krajnjih granica tolerisala sve što ne valja u pokušaju da ispravim, poboljšam, promenim... šta god da je potrebno. I voleli smo se sve ovo vreme. I dalje se volimo.

Medjutim....

Konkurisala sam za posao koji podrazumeva da na godinu dana odem van zemlje. U maštanjima u kojima dobijam taj posao prvo posle pitanja 'a gde ću da živim?' bilo je 'kada će On prvi put moći da dodje?'. And I got scared. Deadly.
Pitanja 'šta ako...?' množila su se, a nijedno nije htelo da se pozabavi nečim drugim... samo Nama.

U jednom od razgovora na tu temu, najgori slučaj koji bi mogao da se desi On je opisao ovako:
"Pazi najgore što može da se desi je da ja ovde zaglibim u preterano čestim izlascima i alkoholu, sretnem neku posle dva-tri meseca i..."

Progutala sam knedlu. "Sretnem neku..."!? To mogu samo da protumačim kao... "Prestaću da te volim ubrzo ako te nema, prevariću te i raskinućemo."
How nice :(

Dođavola kako je ta izjava bolela. Potpun fijasko.

Da li je još tada trebalo da anticipiram dalji razvoj događaja? Da li iza svega stoji još nešto osim moje navodne krivice? I da li je ista bila samo povod?