Sneg, Takač i još ponešto

Markom me je opomenuo da nisam ništa pisala više od mesec dana i da bi krajnje vreme bilo...
Naime, imala sam svašta da pišem, o ispitnom roku, fakultetu i razočaravajućim činjenicama u vezi sa tim (ne, nisam pala nijedan ispit u januarskom roku, for the record - 3 prijavila, 3 položila), medjutim negde u ona tri-četiri započinjanja učinilo mi se da je sve to potpuno besmisleno i da moja jadikovka na sistem niti može bilo šta da promeni niti ima publiku koja bi eventualno mogla nešto da promeni, pa sam odustala od toga.

Kako je i propisano, posle uspešno završenog ispitnog roka usledio je i zasluženi, preko potreban odmor. Na planini i skijama :o)
Kao i obično, otišla sam sama, odsela u hotelu koji je bezmalo 2 kilometra od centra, što nije tako strašno iz perspektive skijanja jer postoji mini-bus koji vozi goste hotela do skijališta ali iz perspektive izlaženja i nije baš najprijatnije. Vraćati se sam, noću, iako osvetljenim putem, na vrlo ozbiljnoj planini kao što je Kopaonik ume da dobije primese avanture. Ako ne stvarne ono bar imaginarne. Pogotovo ako ste pijani :o)
U isto vreme kada i ja, Kop je posetio i jedan mali deo moderatorske ekipe sa [es]-a, Gojko, Mangel i Boccio, svi sa nekim svojim ekipama razbacani po čitavoj planini.

Da krenemo od nekih osnovnih informacija.
Vreme je bilo ispod (iznad?!) svih očekivanja. Pet dana je padao sneg, a ostala dva je bila magla. Svih sedam je duvao monstruozan vetar. Sunce je uspelo da zavrne oblake čitava dva puta po sat-dva. Iza toga je samo sneg nastavio da pada, kao u inat, još upornije. U toj upornosti nije sve bilo tako loše. Bolji sneg nisam videla godinama. Pravi, debeli, škripavi, prašinasti sneg. Ako bi se ko zeznuo pa pao, podigao bi se čitav oblak snega, kao da je prašina. A pahuljice? Na -15°C pahuljice su kao iz nekog udžbenika, slikane pod mikroskopom i na tamnoj jakni ili rukavicama mogli su se pomalo videti njihovi savršeni kristali.
Da nije tako strahovito duvao vetar, zanimacija sa pahuljicama bi možda bila i prijatnija za vreme sedenja na žičari. Ovako smo svi otresali sneg i trudili se da se koliko je moguće skupimo i sakrijemo lica, umotana u trista čuda, od vetra.

Samo skijanje je priča za sebe. Uglavnom sam skijala sa Bocciom i njegovim društvom i nekako smo svi u prva dva-tri dana bili izlomljeni. Definitivno iz sedećeg životnog položaja se ne sme izaći na planinu, vetar, sneg a posebno ne stati na skije i folirati se da je sve u redu.
Već prvog dana skijanja sam imala bliski susret sa Arturom Takačem :o). Poučena Bocciovim savetom "kako na skijama do Putnika" uspela sam da sidjem kroz šumu, prateći neki trag od motornih sanki, na dve krivine od vikend naselja, iliti lepa 3-4 kilometra od hotela. Kad smo se razilazili na Sunčanoj dolini tog dana, Boccio mi reče da se javim kad stignem, što sam ja vozeći kroz šumu pretočila u "javiću se kad se izgubim". I tako je i bilo. Hvala Bogu na mobilnim telefonima (mada posle drugog slučaja mog gubljenja, za sledeću sezonu su mi obećali GPS).
Druga situacija, posle koje sam defintivno odlučila da u subotu pred polazak kući neću skijati, iako mi je skipass važio i tog dana, desila se u petak, neposredno po završetku rada žičara. Pošla sam da uhvatim "zadnju žicu" (poslednju, da, ali ovaj se izraz nekako ustoličio na svom položaju, dobro je dok se ne piše sve zajedno) i da se sa te staze odvojim na drugu i spustim do centra (za upućene u pitanju je veza Rtanj-KGB). Na vrhu me je sačekala strahovito gusta magla i nevidjen vetar. Možda i najjači vetar čitave nedelje (... mrtva trka, sve vreme je bilo strašno). Skretanje koje mi je bilo potrebno se otprilike nalazi na 300 metara od mesta na kom se silazi sa žice, ali već posle sto nisam bila sigurna ni gde su mi noge kad pogledam dole a kamo li gde je to skretanje. Prebacila sam se uz levu ivicu kako bih eventualno uspela da vidim tablu sa strelicama, medjutim tada je već bilo kasno, već sam prošla skretanje i lagano je počela da me hvata vrtoglavica, hladan znoj, panika? Verovatno i to. Poslala sam Bocciu poruku da ništa ne vidim, on je iscimao nekog iz GSS-a, i taj neko me je zvao posle 10ak minuta. Ali ja sam već bila u dnu žičare.
Kad sam se tako zaglavila u magli na sred uredjene ski staze (u ovome je i najveća ironija, nisam se izgubila da ne znam gde se nalazim, nego da ne vidim to gde se nalazim), prvo što mi je palo na pamet je da eventualno sačekam da se magla malo podigne. Kako došlo - tako i otišlo - oblak u koji sam upala može da prodje tek za tri dana jer verovatno vuče za sobom još nekoliko "velikih sivih" drugara koji zajedno sa njim obavijaju planinu. Sledeća stvar se nametnula kao veliki problem - telefon mi se ispraznio, još uvek se nije ugasio ali ga od toga nije delilo više od jednog SMS-a. A kada sam naišla na prvu nizbrdicu (opet ironija - poznajem tu stazu jako dobro i čak i u tako strašnoj magluštini znam na kom sam njenom delu), jasno je bilo da mi sledi debela tura pešačenja.
Lagano sam se spustila do dole, sve nekako pipajući skijama stazu, iako znam da je ravna (bez hupsera), vrlo blaga, da ima dva ravna dela, dve nizbrdice, jednu desnu krivinu.... ali sreći nije bilo kraja kad sam ugledala ostatke stare tanjirače a potom i novi četvorosed. Tu je i trenutak kada me je dobio lik iz GSS-a, kome samo samo rekla da sam se spustila do dole i da sad nije frka. Kao što i nije bila.
Da se ne lažemo strašno sam se prepala. A i Takača su mi pominjali suviše često tih dana da sam samo čekala kada će da me zadesi i ta treća stvar i kada ću se zagubiti trajno. Zato sam i odustala od skijanja u subotu. Inače je vreme bilo grozno.