Dva Nula Nula Šest ;o)

Prvo i najvažnije - želim da budete zdravi sledeće godine. Ali ne samo zdravi, nego snažni i energični, pozitivni, voljni da nešto promenite što ste odavno želeli, voljni da menjate svet, jer samo ako se dovoljan broj nas uključi u to svet će možda biti bolji.

Drugo - volite. Volite sebe da biste mogli da volite i druge ;o) jedno bez drugog ne ide. Učinite da budete zadovoljni sobom a potom svoje raspoloženje i zadovoljstvo prenesite na sve koji su vam dragi, koje volite pa i na svoje neprijatelje, koliko god oni bili blizu ili daleko.

Volite sunce i vetar, drveće i ptice, reke i mora, vedro nebo i crne oblake, kišu i munje, volite sve ono što možda do sada i niste. Volite ljude iako oni to ponekad ne umeju da uzvrate. The pleasure is all yours!

Radujte se malim stvarima, one ispunjavaju više nego što očekujete. Radujte se i velikim stvarima, sanjajte ih i ostvarite svoje snove.

Budite iskreni, otvoreni prema svima, bez predrasuda. Prihvatite sve što je novo i neobično jer u neobičnosti je različitost a upravo različitost je učinila svet tako lepim^*1.

Budite srećni i dobri. Budite lepi. Budite sve što poželite :o)

Srećna vam Nova!!!

Vaša Cicika


_{*1 Mada je mankind poprilično zajebao radnju na tom polju.}

Ko radi taj i greši....

... ja uglavnom ne radim ništa :o)
Čitam sad neke ranije postove na sopstvenom blogu, tek onako, da vidim koliko su dosadni. Nisu baš toliko dosadni, ali su me lepo podsetili nekih trenutaka a usput sam se i nevidjeno ismejala svojim greškama u kucanju.
Kad god postujem, kad završim sa tekstom pročitam ga ponovo, ponešto dodam ili oduzmem i obavezno se potrudim da uklonim sve greške. Džaba! Uvek neka promakne.
Da ne smaram gde su, koje su i ostalo, nije važno, ali bilo mi je smešno.

Lunatics - part two: epizoda u stanici

Kao što rekoh, kad smo zapalili sa mesta dogadjaja iz prethodnog posta nismo se zaustavili sve do pandurske stanice. Čak smo prošli i kroz dva crvena svetla. U fazonu 'ako ćeš da nas juriš, ideš za nama u stanicu'.
Kako smo izašli iz kola mene stiže strah i počinjem da drhtim, a zatim i da se tresem toliko da mi ispadaju stvari iz ruku.
Prilazimo prijavnici... "Dobro veče, mi bi da prijavimo ... incident!" - "Fizički napad" - upadam Marku u reč. Neko od policajaca dovikne "Je l' to sa izlogom?", a mi u glas "Jeste!". Udjemo kod šefa smene, sednemo... ja zamolim za čašu vode, mada je trebalo da tražim i jedan valijum, ali dobro. Krenemo da pričamo... pandur odma' 'vata motorolu javlja patrolama da traže tog i tog... Zove jednog, drugog... pita nas ponovo za ovaj detalj, za onaj detalj, zove saobraćajnu policiju koja zbog razbijenog izloga mora da izvrši uviđaj... konsultuje se sa kolegama ko treba da preuzme naš 'slučaj'...
Naravno, ili smo mi bili zbrkani i neodređeni iako se meni nije činilo da je tako, ili su panduri slični onima iz viceva, ili se možda stvarno sve to komplikovano izdešavalo, ali nije nam bilo lako da objasnimo sve ni iz trećeg puta. Pored saobraćajne policije, nekog mlađeg inspektora koji je ubrzo došao, šef smene sa kojim smo razgovarali je zvao i hitnu pomoć iako je Marko rekao da mu ne fali ništa. Ništa mu i ne fali, hvala Bogu, osim jedne ogrebotine pored nosa, ali zapisnik mora da se napravi.
Potom stiže taj mlađi inspektor, kome smo ponovo ispričali čitavu priču, opet nekoliko puta dok je uspeo da sastavi sve delove, i on je zapisao naša imena, opis čoveka i reg. broj njegovih kola. Sve to je trajalo oko 45 minuta, da bi nam posle rekli da izađemo u hodnik i sačekamo starijeg inspektora radi pravljenja zvaničnog zapisnika.
Kad smo došli dovde, da vam opišem malo tu policijsku stanicu. Dakle - DNO! Malter opada na sve strane, stanica ima centralno grejanje koje ne radi, pa je u hodniku temperatura kao napolju, a kancelarije im se dogrevaju nekim TA pećima or something. Onako... sve se raspada, sve je grozno ružno i staro. Kucaju na nekim prastarim mehaničkim (!) mašinama. A bitno da su im nabacili nove džipove za interventne jedinice, sve one 'tristasedmice'...
U međuvremenu, stiže hitna pomoć. Ulazi njih šest sa svom mogućom opremom za reanimaciju, obučeni u nekakve drečavo narandžaste uniforme. Marko je kasnije prokomentarisao da je trebalo da stavimo cvike za sunce kad su ušli, koliko su drečavi. Malo je to bilo bezveze, što oni stižu kao da se ne znam šta desilo a Marku ogreban nos. I oni sami su se zapitali zašto su pozvani. Ali dobro, procedura je takva i mora da se poštuje.
Posle još 20ak minuta smrzavanja u tom hodniku, pošalju nas da se vratimo na 'lice mesta' da se nađemo sa patrolom saobraćajne policije i da i njima ispričamo šta se desilo.
Saobraćajac sa kojim smo pričali je bio pravo osveženje u poredjenju sa ostalima - iz prve je shvatio šta se desilo, ali izgleda da je već pričao sa nekim svedocima (sa obezebedjenjem banke, npr.). Njegova reakcija je bila "Pa ljudi on je vas pokušao da ubije! Oni nisu normalni! Sad ja njemu da pišem po ZOBSu što je razbio izlog. To će inače biti naplaćeno od osiguranja vozila. Njega treba da odrape za nešto drugo!" i dade nam da popunimo formular za izjavu o dogadjaju. I tu smo proveli još pola sata, što pišući te izjave, što čekajući da njemu iz stanice jave nešto, 'bem li ga šta.
Potom se, zajedno sa saobraćajcima, vraćamo u stanicu, ovaj sa kojim smo razgovarali uleće kod starijeg inspektora u kancelariju i kreće da mu objašnjava da je lik nas praktično pokušao da ubije i da je nama slučajno polomio noge taj izlog ne bi ni bio razbijen, i da sve to nema nikakve veze sa saobraćajem osim što su svi učesnici na lice mesta došli kolima.
Dalje smo uglavnom blejali u tom hodniku i čekali da inspektor koji je u medjuvremenu stigao završi sa nekim dedom i nekom navodnom krađom neke love. Deda, autentičan stoprocentno, sa štapom, u kožnom kaputu sa jagnjećim krznom iznutra (oni braon, što su se nosili pre 40 godina, i moja baba ima jedan takav), neka karirana košulja, ispasana iz pantalona (a i kako bi drugačije moglo da bude), pomalo pripit... Dakle, inspektor je posle rekao, kad je deda otišao a mi ušli da u životu nije pravio teži zapisnik, jer deda govori sporo, nerazumljivo, usput očigledno filuje priču kako njemu odgovara.... sat i po su se oni ganjali kako je bilo i šta je bilo... Ubismo se od hladnoće.
Najzad, dođe i red na nas, u jedan posle ponoći po lokalnom vremenu, skoro četiri sata otkad nas je cela stvar i zadesila.
Inače, svi su bili fini i Bog zna kako se izvinjavali što smo toliko čekali, svi sa kojima smo razgovarali su bili iznenađeni što nas nije napao klinac-narkoman nego čovek starosti izmedju 50 i 60 godina...
Oko pola dva smo najzad izašli iz stanice i onako smlaćeni isprepadani pošli kući.

Lunatics all around us

Neki od vas su već nagovestili šta mi se desilo, ali evo i cele priče

Isparkiramo se i podjemo Nevesinjskom ulicom ka Makenzijevoj (bivša Maršala Tolbuhina). Jedno vozilo je bilo ispred nas, a vozač koji je dolazio Makenzijevom (kasnije se ispostavlja 'junak' ove priče) ga propusti, ovaj skrene levo, potom propusti i nas, mi skrenemo desno. Posle dvadesetak metara upalimo 'sva četiri' i stanemo, uz ivičnjak, ispred bankomata Komercijalne banke, da ja podignem lovu. Vozač koji nas je propustio (crvena Opel Astra karavan, PG 885 75, courtesy of my self), je potom stao iza nas, onako pribio nam se u rep. Do trenutka kada sam ja izlazila iz kola ka bankomatu, čovek je stao kolima paralelno sa Jugom... Otvorio je suvozačev prozor i nešto se zagledao u Marka. Kao svaki dobro vaspitan momak, naivno misleći da čovek želi da pita nešto, Marko je otvorio prozor i rekao "Izvolite?", ovaj mu je rekao da nije ništa rekao, Marko se izvinio, da bi ovaj potom počeo da ga psuje, u tripu 'šta ti gledaš u mene?!', izašao iz kola, prišao Jugiću i počeo da udara Marka kroz prozor. To je i trenutak u kome se ja, pošto sam podigla pare okrećem od bankomata ka kolima. Pritrčala sam liku i umesto da ga mlatnem, ja sam ga nešto benigno povukla za ruku. Nemajući kud iz Juga, Marko je uhvatio lika za džemper, ubacio u prvu i krenuo... Nije prešao više od parmetara kada ga je pustio, ovaj se lagano dočekao na noge, povratio ravnotežu i krenuo, čini mi se ka kolima. Revoltiran idejom da ga neko na sred ulice bije bez ikakvog razloga, Marko izlazi iz kola sa kratkom šipkom u obliku slova U koja služi zaključavanju menjača, gadja njegova kola i pogadja ih u masku branika. Prilazi meni, koja stojim na trotoaru i kaže da udjem u kola. U tom trenutku, čovek seda u kola, ubacuje u prvu i mota volan ka nama, Marko me odgurne u desno, on sam rukom oslonjen o haubu Astre odskače u levo, a Astra puca u izlog prodavnice pored banke. Srećom, izlog je oblepljen nekakvim reklamnim plakatima iznutra pa se staklo ne ruši.
Onaj se u rikverc vraća na kolovoz, mi upadamo u kola, krećemo, lik kreće da nas juri. Dok Marko izvodi dva oštra skretanja za redom, vozi izmedju zgrada ja se okrećem i pamtim mu tablice. Zaustavili smo se ispred policijske stanice na Vračaru.

Boravak u stanici je priča za sebe, pa ću je ispričati sutra.