O sportu u mom životu

Pre par dana došao Markov drugar, koji inače živi i studira u Parizu, na 10ak dana sa sve ortakom - Francuzem. I danas se okupimo na Zvezdari, kod njegove bake da pikamo tenis. Oni tamo imaju, jelte, teniski teren u dvorištu.
_{Da me ne biste shvatili pogrešno, nisu oni nikakvi punišići i šta ti ja znam, niti je ono gore nekakav elitni kraj, mada je lepo, priroda i lep vazduh nema saobraćaja (oh, kako brzo odlutam!), nego je Petar (pomenuti ortak koji "živi i radi" u Parizu) nekada davno trenirao tenis, a dvorište je bilo dovoljne veličine da u njega stane i teren.}

Spakuje riba ranac na leđa i u njega rezervne majice, još neke sitnice i dva reketa, koji datiraju iz doba kad je dotična (ja :)) takođe trenirala pomenuti sport. A to je bilo jako davno. Stignem tamo, iskuliram uz kafu i kao...'ajde da malo mlatim. Da, da, to je i bilo mlaćenje. Forhend je dobar, ali bekhend... levom nogom da se krstite. Nije prošlo 15ak minuta... 'ajde da probam da se setim i kako se to servira. Da razjasnim, pre dve godine sam na istom tom mestu igrala jedno pola sata, totalno crkla i zaradila upalu ručnog zgloba. A to je bilo 8 godina od poslednjeg uzimanja reketa u ruke. Marko kao iskusniji igrač odluči se na to da mi malo osveži sećanje, krene lagano da mi objašnjava 'kako se to, ono beše, radi?!', jedna, druga, treća loptica... i sve kao OK, dok nije rekao "Treba malo razgibavanja...". U tom trenutku, pri nekom u nizu isprobavanja pomenutog servisa, zamahnem rukom malo jače unazad i - ušinem se! Ništa strašno, prolazi za dva dana, ali kompletna tetiva mi je ostala ispod desne lopatice. Tu definitivno rešimo da je dosta sporta za danas.
Elem, na desnu stranu mogu lepo da okrenem glavu ali levo mi nikako ne ide. Dakle, neko vreme nema prelaženja ulice nasamo ;)

Pomenuti sport sam trenirala nešto više od godinu dana. Imala sam tada 9-10 godina, i takođe sam išla u nižu muzičku školu, svirala klavir. Moram reći, da mi je sasvim fino i išlo, međutim klavir i tenis se u jednoj suštinskoj stvari, suštinskoj za obe aktivnosti, potpuno razlikuju. Tenis traži čvrst ručni zglob, šaku uvek u ravni sa podlakticom, kako reket u ruci ne bi šetao gde ne treba. Za sviranje klavira, neophodno je potpuno suprotno - elastičan i jako pokretljiv zglob. Kada je došao trenutak u kom bi nastavak treniranja tenisa odveo u okoštavanje zgloba, ja sam se odlučila za klavir, a rekete bacila 'u zapećak' i posle toga ih tek ponekad uzimala u ruke. Uglavnom, za vreme osnovne škole.
Iz tih razloga, pre dve godine, navukoh laku upalu zgloba.

Što se ostalih sportova tiče... Sva besmislena skakutanja, koja obićno vode u još besmislenije znojenje su mi potpuno - besmislena! Ono što zaista volim, a što se na neki čudan način uklapa u moju teoriju o znojenju su plivanje - znoj se odmah ispira sa tela, i skijanje - znoj je odmah upijen slojevima pamuka koje imam na sebi. A i tako je divno, sve belo, hladno, čist vazduh... mmmm ;) Uopšte, volim sneg i hladnoću u kombinaciji sa njim. I naravno sve vrste aktivnosti na snegu.

2:1 za mene!

Konačni rezultati junskog roka - dva položila, jedan pala, još tri do uslova za četvrtu.
Ne moram da pominjem da sam već počela da učim za septembarski rok, koji počinje 22.08.
Wish me luck!

... da nastavim...

Posle Garbage-a smo se uputili ka Dance Areni da čujemo Cox-a. Međutim, put do tamo bio je popločan, ovaj... hm... pogrešno sam se izrazila ali nema tog izraza koji može opisati to blato i tu gužvu. Što smo bliže bili, gužva je bila veća. Vrhunac je bio na samom vrhu stepeništa, pre spuštanja u masu. Pogled na 20 000 ljudi koji se kreću u istom ritmu je bio fenomenalan i vrlo uzbuđujući. Svako ko voli ovakve događaje bi se naježio i poželeo da odmah skoči u masu. Nekako smo se provukli u desni krak Arene, do šanka po još jednu dozu piva. Marko je bio neumoran to veče kad je pivo u pitanju, dok smo mi ipak malo zaostajali za njim. Podsvest je nekako učinila svoje iako se nisam posebno maltretirala da pazim kuda idem i noge su me bolele sve jače i iako je Vrza bio uporan da ostanemo još, čak nas je i dovukao do zvučnika kako bi osetili vibracije basova, u neko doba smo morali da krenemo. Naravno, bio je dan, oko 6h čini mi se. O, mladosti, gde si nestala?! U nekom od prethodnih postova sam se čudila kako sam ranije mogla da ostanem na dobrom tehnu i do 7-8h, čak da krenem kući zato što je prosto vreme da krenem i napolju je dan a ljudi uveliko idu na posao (da, izlazila sam radnim danima, manja gužva, veće uživanje) a ne zato što mi se ide kući ili spava.

Subota, 8. jul

Valjda je najgore u svemu što su majstori došli u 10:30 da postavljaju klimu. Ja sam bezobrazno pokušavala da spavam, a Marko je bio sa njima. Završili su to za nešto više od dva sata, ali nama nije bilo spasa. Bili smo bukvalno na vrhuncu umora, ceo dan je padala kiša, igrali smo karte kod kuće bez ikakve namere da se pomerimo. U toku večeri je stigao i ćale, taman da nas dodatno zajebava kako smo raspadnuti. To veče smo propustili Exit, žao mi jedino što nismo čuli Fatboy Slim, kažu da je bilo fantastično. Legli smo ranije, ne bi li najzad mogli da uživamo u svemu tome.

Nedelja, 10. jul

Definitivno se ispostavilo da je bilo pametno što smo ostali da spavamo, jer smo se najzad osećali normalno. Dan je obećavao, čak se i sunce u par mahova pomolilo iza oblaka, vrlo prijatan, blejački dan. Na tvrđavu smo opet otišli relativno kasno. Veče je bilo rezervisano za White Stripes, Intruder i ako se stigne za Darena Emersona, na kog nismo stigli, da napomenem odmah.
White Stripes su neverovatno smorili. Opet, nije muzika koju slušam aktivno, ali volim da čujem kad valja. Početak svirke je malo kasnio, Meg White nije nosila brus, a njene, kako je Vrza rekao, teške, seljačke sise su bile najveća atrakcija njihovog nastupa koji je trajao bednih sat vremena. Seven Nation Army su kao i svi ostali bendovi ostavili za izvođenje na bis, i to je bio kraj. Svi vidno razočarani.
Malo smo prozujali po tvrđavi, odslušali neki domaći elektro band, sa potpumo neizgovorljivim i nezapamtljivim imenom. Momci su stvarno bili OK dok u jednom trenutku frontman nije najavio nekakvu njima_omiljene_pesme obradu. Lupa čovek po bubnjevima, dve gitare prže, u podlozi nešto sa matrice, mi veseli, skačemo... niko ne kapira koja je pesma... dok u jednom trenutku čovek nije zapevao promuklim glasom... Booooolujem od mirisa... od teebe... i zidova..., ili već kako to ide. Samo smo se pogledali i napustili svirku. Ako nađem kako se bend zove i još neku informaciju, postovaću.
Sledeći na redu bio je Intruder na Elektrana stage-u. Na putu do tamo ispratili smo i početak svirke Partibrejkersa na Tuborg Green Fusion bini, dosta se raje okupilo da ih čuje, ali se mi nismo zadržavali. Zaboli smo se na zidić 'kod sata', pili pivo i čavrljali.
Intruder ja kasnio sa početkom jer su svi pre njih kasnili i umesto u 2:30 krenuli su nešto posle tri. Prostor ispred tog, moram da naglasim malenog stage-a, je bio ispunjen skroz a svi članovi benda su bili vidno raspoloženi da sviraju, koliko znam to im je prva svirka posle pola godine. Dosta, dosta, dosta dobro ;) a i ja sam bila happy, baš sam fan Intrudera. Bilo nekih novih (wait and see), a i nekih starih stvari. Što se tiče raspoloženja u publici i da su nastavili da sviraju do 6h opet bi tražili još :)
Međutim, sve što je lepo kratko traje pa su nas i oni napustili, i to skroz, Vrza i Keka odoše sa bendom, kombijem, u BG.
Mi smo onako polu pijani, ostali tu da pričamo i pijemo pivo, vreme je bilo prijatno, lagano je svitalo prvo jutro u mojoj 25oj godini života (za one koje takav način izražavanja zbunjuje tog dana napunih 24 i uđoh u 25u). He, još uvek sam bliža dvadesetoj nego tridesetoj ali ne zadugo.

To be continued...

Rekonvalescencija ;)

...od Exit-a naravno :)

Da napravim mali review...

Četvrtak, 7. jul

Bila sam užasno umorna. Tog dana je bio i poslednji ispit u junskom roku (još nema rezultata $%&$#%/#&) i jedva sam stigla da završim sve što je trebalo pred polazak. Apocalyptica je trebalo da počne oko pola 11 ali ni kad smo Marko (moj dečko) i ja krenuli nisam bila sigurna da li ćemo uspeti da stignemo na vreme. Pogađate - nismo stigli. Pokvario nam se autobus par kilometara posle Zemun Polja. Naravno, svi putnici tog autobusa išli su na isto mesto i ova 'mala avantura' im se nije dopala. Čekali smo drugi autobus da dođe oko 40 minuta i kad je stigao bila sam još umornija. Tako smo u NS stigli tek oko 10h. Zamalo i na Underworld da zakasnimo zbog tako neophodne kafe. Zadivljujuće, stigli smo pred sam početak ceremonije zvaničnog otvaranja Exit festivala, na gomilu reklama i božanstven vatromet koji nisam mogla da odlgedam ceo jer su oči počele da se bune, ali sam ga zato odslušala :) Moćno skroz!
Underworld je doslovno bio sjajan. Takođe, sve pohvale za ozvučenje na Main Stage-u, ne toliko zbog snage nego upravo zbog kvaliteta zvuka. Sve se čulo kristalno jasno, kao na studijskom snimku. Stajali smo sve vreme sa desne strane, dosta blizu bine ali nismo imali snage da se uvučemo u masu. Ostatak večeri, do nekih 4h smo proveli uz pivo, sa Vrzom i njegovom devojkom Kekom. Nekako smo svi bili komirani, a bilo je i jako hladno. Moj ljubljeni duks nije hteo te večeri da krene sa mnom.

Petak, 8. jul

Ovo je veče potopa. Posle vrlo prijatnog dana, šetnje po Novom Sadu i kafe na Štrandu , na tvrdjavu smo opet stigli kasnije nego što smo planirali. Umor me nije napuštao iako smo odspavali sasvim pristojno vreme i na sve to su me stravično bolele noge, bez nekog racionalnog razloga. Od 22:30 na Main-u je bio Ian Brown, ex Stone Roses. Ne baš muzika/izvođač sa čijim sam delom upoznata, ali je svirka zaista bila fenomenalna. Neću reći 'dobro uvežbana', ljudi su profesionalci, već zaista bezmalo dva sata vrlo kvalitetne muzike u kojoj se uživa.
Onda je počeo pljusak. Zapravo, celo veče je sevalo, u nekom trenutku je počeo da duva i vetar i bilo je jasno da smo nadrljali. Kada je počeo pljusak, Keka je izvukla iz ranca kabanicu i nekako smo se svi ugurali pod nju, okrenuti ka sredini. Još uvek smo držali pivo u rukama, svakoje rekao po nešto i umalo se nismo srušili od smeha. Komentar koji je pokrenuo lavinu bio je "Ha, imamo naš VIP", da bi pola minuta kasnije kada je neko inicirao nazdravljanje skontali da pod našim improvizovanim zaklonom nema mesta da svi istovremeno nategnemo pivo iz čaša.
Kad smo kod piva... da napravimo malu digresiju. Na festivalu se točio Tuborg, iz moje perspektive dobar izbor. Čaša 0.5, aka 'jedno veliko' bila je 100 kinti što bi moglo da se svrsta pod pristojnu cifru. Postojao je i tzv. Five Pack (koji sam ja poslednje večeri spontano prekrstila u Power Pack) koji je predstavljao 5 piva za 400 dinara pogodno spakovanih za nošenje ('i koferče, i koferče' :)). Kako nas je bilo četvoro, a svi pivopije uglavnom smo uzimali to.
Back to the subject...
U jednom trenutku se prolomio strašan grom, onako iz dve-tri uzastopne etape, nadglasio je muziku na Main-u i doneo strahovito krupnu kišu. Kabanica se sa gornje strane punila vodom i niko od nas nije bio uskraćen za slivanje vode niz ruku kojom je držao kabanicu. Tada je prestala i muzika, a prema satnici sledeći je bio Garabage. Ljudi su na razne načine pokušavali da se sakriju od pljuska, čak su se u grupama po troje, četvoro zavlačili u one prenosne toalete ('toi-toi' piše na njima a i mi smo ih tako zvali)... Ne znam kako im je bilo unutra ali su svakako ostali suvlji od mnogih. Pljusak je za sobom ostavio neverovatno blato i sve nas mokre. Nas četvoro smo u proseku dobro prošli, ali u proseku. Marko je najviše nadrljao, apsolutno sve na njemu je bilo mokro, pa je majicu i košulju skinuo i na golo telo obukao... kabanicu. Nešto kasnije zamalo da zbog toga dobije i batine. Neki nadrogirani lik u Dance Areni je pomislio da je gay :)))
Sa dobrim zakašnjenjem, posle temeljnog brisanja, na binu su izašli i Garbage. Profy svirka, nema šta. Shirley vrlo motivisana našim upornim ostankom, iako je kiša polivala kao da je vreme za novi Potop, je zaista 'oprašila' kao da joj je poslednje u životu (daleko bilo).

To be continued ;)

Pripreme za Exit - Part Two

E više uopšte ne znam ni za šta su ove pripreme...
Sedim ovde, obnvaljam neke stvari za sutrašnji ispit, srećom nema nikog u blizini inače se taj neko ne bi lepo proveo. Peckam k'o muva pred kišu.
Definitivno je da me vreme neće poslužiti za Exit. Iako nada umire poslednja, ipak će dijapazon stvari koje ću poneti sa sobom biti vrlo širok. Kao da idem na planinu - malo letnjih, malo zimskih stvari. Dobro ne baš zimskih ali tako nekako.
Da pređemo na stvar.
Prvo i osnovno, što ni u snu ne smete da zaboravite da ponesete su karte. Drugo je oprema za kupanje a treće dobro raspoloženje. Mada, i ako vam se desi da niste idealno dobro raspoloženi sigurna sam da će sama šetnja po tvrđavi da vas dovede u totalnu i neopozivu euforiju.
E sad... 4 dana nije mnogo i u normalnim uslovima ne zahteva previše garderobe. Međutim, na Exitu nikako nisu 'normalni uslovi' pa je zgodno imati malo više stvari nego što nosite kad ste kod kuće. Najveći problem je velika količina prašine, koju prvo veče možda i nećete primetiti ali već sledeće neizbežno hoćete. Ako nas potrefi malo veća kiša biće i blata :( Računajte na to da ćete jutro posle biti kilo teži na račun sve one prašinčine koja se uvukla u odeću, obuću a bogami i kožu. Koža je manji problem, ali prašnjave stvari svakako ne zaslužuju da se ponovo obuku.
Što se obuće tiče, ja sam u najprisnijem odnosu sa patikama tako da i vama preporučujem da nabacite nešto udobno po mogućstvu zatvoreno, što vaša stopala neće dovesti u neprijatne situacije.
Moja 'standardna oprema za zaštitu od vremenskih nepogoda' uključuje i kačket. U principu, kiša mi ne smeta ali me izluđuje kad mi pada u oči, tako da kačket ima samo tu jednu ulogu - da mogu normalno da gledam.
Ostali rekviziti stvar su ličnog opredeljenja pa nećemo ulaziti u detalje. Oni koji kampuju sigurno ili imaju već iskustva u tome ili vode nekog iskusnog sa sobom, što je često i najbolja varijanta. Pri svemu tome, oni su se verovatno već stacionirali u kampu pa nema potrebe da posebno obrađujemo tu temu. A i ja nisam neki kamper, kao što rekoh u prethodnom postu, mada mislim da bih se snašla sasvim OK.

Odoh da pročitam još neke stvari pred ispit. Držite mi fige i vidimo se na Exitu!

Pripreme za Exit - Part One

Ove godine, za razliku od prethodne dve, obaveze na faksu mi dopuštaju da odem u Novi Sad i kako sam uspela na vreme da nabavim/rezervišem karte (po vrlo pristojnoj ceni) zadržaću se tamo sva četiri dana. Na ruku mi ide i što se ćale definitivno preselio u NS pre nešto oko godinu dana pa nemam nijednu jedinu brigu oko toga gde ću i kako da spavam ili još gore... kako da se vraćam u Zemun posle svake lude noći.
2002ge sam išla i vraćala se... zamorno je, a ja nisam neki kamp-tip, mada je spavanje na plaži poslednjeg dana bilo vrlo prijatno. Zaspala sam oko 3h popodne u sred kucanja poruke! Nisam više mogla da izdržim. To je valjda i jedini put da nekontrolisano utonem u san.

Ove godine se javlja određeni problem... a to je pretnja lošim vremenom. Mesečna prognoza me je pre nekoliko dana totalno smorila - najavljena kiša u BGu za kompletan period u kome se održava i Exit. Kapiram, nije BG isto što i NS ali je vreme uglavnom slično. Kad je hladno u NSu je par stepeni hladnije, kad je toplo onda je obrnuto. Letnje kiše padaju sa razmakom od najviše sat-dva ali neizostavno padnu i u BGu i NSu...
U kombinaciji sa petodnevnom prognozom sve izgleda malo bolje, trenunto kiša je najavljena tek za subotu + zahlađenje. Pa mislim... mora li?! Eventualy, odem i na Wheather Online, do sad me nijednom nisu slagali, i potvrdim svoja strahovanja... i u nedelju kiša. Ispostavlja se da je provera UV indeksa potpuno bespotrebna, if you get my point.

Anyway, planirala sam jedan ranac neophodnih stvarčica a izgleda da će na to morati da se doda i dva para pantalona, neki duks... ribarske čizme???

Da ne preterujem, ne mora da bude potop, možda samo prsne kiša jednom-dva puta u toku dana, po 5 minuta i to bude sve. Ili, ako dozvolim pesimizmu da prevlada, možda se Novembar dogodi još jednom.